I

Stotine užurbanih putnika mravolikim stazama hitalo je prema odredištu. Terminali, šalteri, prodavnice, restorani podsećali su na košnicu prepunu pčela raznih boja i veličina u kojoj je se čulo haotično zujanje na svim mogućim jezicima sveta. "Security checkpoint 2", vijugava staza ograđena kanapom. Strogo kontrolisanim  korakom, kolona se u nemom mimohodu približava namrgođenom deliji u plavoj uniformi. Pčelice ljubazno treplju okicama dok bumbari gunđaju namćorasto. I jedni i drugi disciplinovano slede strogu aerodromsku  proceduru... pražnjenje džepova, izuvanje... pretresanje... službenice pregledaju dame, muškarci pipaju  gospodu... Dosadna pravila bez pogovora se poštuju iako baš niko od putnika ne uživa u nepotrebnom gubljenu vremena ... osim možda... jedan feminizirani plavušan sa nestašnim osmehom na licu.

U čekaonici preko puta, kosooka devojka zvocala je bez prestanka sipajući bujicu reči u uvo crnomanjastog mladića koji je odsutno gledao u daljinu i milovao plavi dres sa natpisom - Peja 16. Mastilom izrezbarena tinejdžerka, tetoviranim prstima žustro je dobovala po tastaturi mobilnog telefona, muškarac obrijane glave sa naočarima na nosu i slušalicama u ušima pažljivo je čitao knjigu, Mlada žena čudesne latinoameričke lepote dojila je bebu zaklanjajući pažljivo veliku, prirodnu "flašicu" sa "cuclom" na vrhu kojom ju je priroda nesebečno darovala... Muzikalni ljubitelj pisane reči... bez kose na glavi, nehajno odloži knjigu, pogleda na sat i lenjo se uputi prema obližnjem Starbucksu. Čekajući "venti regular coffee with little room for cream" po ko zna koji put se zgražavao razmišljajući o tom užasnom, novokomponovanom "starbucks jeziku" sa terminima koji ne znače ama baš ništa ali koji mnogima tako "fancy" zvuče. Godinama je pio isključivo dupli esspresso dok ga nisu prekrstili u "doppio", bela kafa postala je "latte" a zgodna devojka koja mućka sve te divne đakonije i smeška se s druge strane šanka preko noći je postala "barista". Pažljivo je skinuo poklopac i još nežnije sipao mleko u vrelu kafu čiji se dim zavodljivo jarcao iznad ogromne šolje... istog  trenutka začuo je nepoznati glas koji je nepogrešivo prenosio lingvisticke kodove njegovog maternjeg jezika:

- Vidi ga onaj ćelavko. Sipa mleko k'o da je otrov. Prava picajzla... ona američka! A i kafa... slaba, bljutava... prava pišora... ona američka!

"Ćelavko" se krišom nasmejao i zauzeo busiju u neposrednoj blizini nepoznatih zemljaka... dvojica muškaraca različitog životnog doba ali gotovo istovetnih crta lica... "Sigurno otac i sin!" pomisli. Ispijao je kaficu, uživao u muzici i povremeno osluškivao razgovor koji je dopirao sa susednog stola.

- Ne brini, biće u avionu naših... pa ako prigusti ti viči... Ma naši su ti bre k'o crnci po faci bi ih prepoznao među hiljadu, zapenušeno je objašnjavao mlađi.

Ne odlolevši izazovu, konzumnet "venti regular coffee with little room for cream"  kroz jedva čujni, potmuli smeh tiho je prozborio:

- Ako nisu crni onda su sigurno ćelavi... ne sekiraj se zemljače i najboljima se desi da pogreše... a što se pomoći tiče stojim vam na raspolaganju... zovem se Bogdan Stojanović... i prava sam picajzla...  ona američka... mada... Italijanke obozavam, Portugalke poštujem a ni Francuskinje mi nisu mrske!

Lice mlađeg muškarca rumenelo se poput crvenog barjaka samoupravljanja... gledao je u zemlju kao da će u nju propasti.

- Izvinite mladiću, promuca stariji gospodin, moj sin Nemanja voli da laprda... jezik mu je uvek brz i mnogo ga bolje od pameti služi... a iskreno, ni mudrost mu baš nije jača strana! Pređite za naš sto molim vas... učinite to starom Vladimiru Saviću... da to je moje ime... hajde da popijemo kafu kao ljudi...

Slučajni poznanici su ubrzo naručili jos jednu turu, od glave do pete odmerili lepuškastu "baristu" (šta god da to značilo)... i na opšte zadovoljstvo konstatovali da Bogdan i Vladimir zapravo zajedno lete za  Pariz.

- Šteta što ne služe alkohol, uzdahnu Nemanja, da zalijemo za srećna puta! Valja se!

Pola sata kasnije, Bogdan i Vladimir hitali su istom onom vijugavom stazom, vešto obilazeći kanapom isprepletane putokaze... Nemanja je mahao, tužno zagledan u očev kacket i blistavu ćelu novostečenog  poznanika... "Passangers to Paris... Oceanic Airlines Flight 815... gate 23..."

nastaviće se