II

Sama pomisao na neželjenu ulogu sardine u metalnoj, interkontinentalnoj kutiji momentalno izaziva užas kod iole normalnog i zdravom razumu odanog letača svekolikog neba... Dodatno podsećanje da je reč o  desetočasovnom "filmu" sa guranjem, truckanjem i plakanjem netom proizvodi tihu jezu i glasno jecanje. Putnici se ipak dovijaju na različite načine kako bi što bezbolnije okončali produženi tečaj klaustrofobije. Jedni se opijaju vinom a drugi aromom susedovih čarapa koji se malkice raskomotio... živa duša šta će... onako... kao kod svoje  kuće. Trezvenjaci gledaju filmove, prelistavaju magazine, nestrpljivo izviruju u pravcu kuhinje očekujuci večeru. Posle klope, stjuardese gase svetlo dele pokrivače... Tišina lagano ispunjava svaki kutak vazdušne konzerve. Žene i deca polako tonu u san a muževi na kvarno naručuju viski.

- Ali gospodine, već ste popili dva... a sleduje vam samo na jedan... takva su pravila!

- A to što imam troje dece i svi do jednog zakleti antialkoholičari? Nego donesi odmah dupli da te ne šetam dvared!

Sedokosi gospodin sa velikim crnim naočarima nemo je posmatrao ovu uzbudljivu scenu, povremeno bi trepnuo a onda nešto važno na salveti zapisivao... fini dekica reklo bi se... pravi onaj dobrica.

Šmeker is prve klase, nehajno prilazi plavokosoj dami koja je nezainteresovano gledala film na malom ekranu ispred sebe.

- Gospođo skinite slušalice molim vas... fiino... baš nešto razmišljam... tako bih vas rado poljubio... verujte  mi ne plašim se ni svinjskog gripa, a ni vašeg muža, šapuće zavodnički.

- Ma nosi se idiote jedan... samo si mi još ti falio!, odbrusi žustro plavuša, i da znas svinjo jedna gripljiva - ja sam gospođica!

Pošto je nasula dupli viski, Monik se odlučno uputi prema repu aviona i taman kada se spremala da viskijem posluži pametnjakovića čija ne deca ne konzumiraju alkohol... avion se iznenada žestoko zatresao, prelepa stjuardesa nenadano je završila u Bogdanovom krilu a sadržaj čaše na Vladimirovim pantalonama. Nekoliko minuta  kasnije, u znak izvinjenja, Bogdan i Vladimir su od glavne domaćice aviona dobili flašu čuvenog vina Pétrus.

- Kaži im da nema problema, prokomentarisao je Vladimir, pa nije ona kriva što se avion zatresao, popij ti slobodno... ja sam ti nekako više onako... rakijski tip... mada bi mi sada, posle jela, pivo više pasovalo.

- Čika Vladimire, ova flaša vina košta blizu hiljadu dolara... probajte ovo je jedinstvena prilika, ubeđivao je Bogdan.

- Stvarno fini svet nema šta... kod nas je ovako nešto teško i zamisliti... na žalost...

- Naši ljudi teško priznaju grešku... misle da su uvek u pravu... mudar ste čovek Vladimire... čitav život ste proveli u Srbiji... objasnite mi zašto je to tako?

- Vidis sinko, uzdahnu Vladimir, tu našu crtu i ja sam uočio ali tek pošto bih napustio Srbiju na neko vreme. Sin živi u Americi, ćerka u Kanadi... i tako svake druge godine po nekoliko meseci provodim sa decom u unučićima... Najpre sam se iznenadio shvativši da ljudi u mojim godinama uživaju u životu... što se kaže punim  plućima... putuju, zabavljaju se... Moji vršnjaci u Srbiji već godinama samo čekaju poziv za onaj svet! U Americi sasvim druga priča... Na ulici, u parku, prodavnici... ljudi se osmehuju, ljubazno se naklone požele ti dobar dan iako se nikada u životu niste sreli... Kada kažem da ne govorim engleski grdno se izvinjavaju kao da su me oni sprečili da ga naučim...  Ako bih se u mom Kragujevcu ne daj bože, javio nepoznatoj devojci ili mladiću odmah bi pomislili da sam neki matori perverznjak ili "pederčina odvratna". Kod nas, ljudi su nabijeni nekom negativnom energijom...

- Nisam vas baš najbolje razumeo... na šta ste konkretno mislili?, prekide ga Bogdan.

- Vidiš, našim ljudima je sve nekako glupo... eto moj prvi komšija ima sina, pametan dečko...  tu je negde... maturant... lep momak, krupan... ma dasa. Svake večeri izlazi oko ponoći a kući se vraća pred zoru... odspava  sat-dva pa pravac u školu... Razumem što izlaze vikendom... mladi su... pa kad' će ako ne sada, ali preko  nedelje... pa ne može se iz kafane pravo u školu čoveče! Pitam ga zašto ne ide u bioskop, pozorište... ovi iz muzičke škole organizuju fine koncerte... "Taman posla!" kaže, "ortaci bi mislili da sam poludeo!" To je našoj omladini glupo. Bioskopi se zatvaraju u pozorište se više ne ide ni preko  sindikata a koncerte klasične muzike pohode samo učesnici i članovi najuže porodice... d'izvineš, više im se isplati da sviraju kod kuće. Naš narod je uvek znao šta neće...  problem je što jos uvek nije odlučio sta hoće!

Ljubaznim osmehom Monik je na trenutak prekinula razgovor i pružila im tanjirić sa nekoliko komada tanko rezanog Camemberta. Bogdan je naručio flašu piva za novostečenog prijatelja, gricnuo komad sira i pažljivo ga zalio vinom.

- Ovde kod vas, nastavio je Vladimir, mislim... tamo u Americi, sve je potpuno drugačije... Evo moj unuk Aleksa na primer... ide u školu, redovno odlazi u biblioteku  tamo mu je zgodnije da uči... Kod kuće se odmara, gleda televiziju...  vikendom izvede devojku na večeru.. idu u bioskop, na utakmicu, koncert...  Preko leta radi u jednom golfu klubu na izdavanju opreme... nije mu nužda ali dobro dođe za dzeparac... a počeo je da štedi za nova kola. Što je najvažnije... on je zadovoljan životom... male stvari ga čine srećnim!

- Primetio sam, reče Bogdan između dva gutljaja, da su naši ljudi uvereni kako je jedna mala zelja poput Srbije izuzetno važna, da se vazda nalazimo u centru svih dešavanja... da se bukvano čitav svet samo nama bavi i oko nas okreće...

- Znaš li Bogdane šta će me svi moji prijatelji prvo uptati kada stignem u Kragujevac?

- Nešto u stilu "Kako ste se proveli u Americi?" ili tome slično... prozbori Bogdan odsutno, uživajući u božanskom ukusu Pétrusa.

- Vidiš ovako... prošle godine, moj pašenog Laza unapred se raspitao kada stižem a onda je zajedno sa Stevom iz mesne zajednice napravio zasedu u kafiću preko puta moje kuće. Čim sam izašao iz taksija pohitaše mi u susret a prvo pitanje bilo je: "Je li a šta kažu za nas?" Napravim ti se ja onda kao malo nevešt pa pitam na koga to misle. "Ma Ameri bre, šta kažu za nas Srbe!" Onda im ispričam kako običan svet i ne zna gde se nalazi Srbija baš kao što ni oni pojma nemaju gde je locirana američka država Main koja je i po veličini i broju stanovnika identična sa našom domovinom. "A mediji? Šta kažu na televiziji?" Objasnim da nas niko nigde ne pominje... a oni me gledaju kao da sam pao s Marsa. Čini mi se da će ove godine biti još zanimljivije... tu je ekonomska kriza pa svinjski grip... Obama, Bajden, Hilari... ma biće tu zezanja do mile volje!

Snažna eksplozija prekinula je Vladimirovu priču... iz repa aviona širio se gust plavičasti dim a kroz prozore sa svih strana strujao je žestok vazdušni pritisak. Putnici su leteli zajedno sa koferima... Bogdan je snažno prigrlio Vladimira i zaurlao :"Jebi ga Bože!" Ubrzo su izgubili svest dok je letilica vrtoglavo parala vazdušnim bezadanom.

Nastaviće se