Pre nekoliko meseci posle književne tribine jednog od perspektivnih pisaca mlađe generacije, gospodinu Stojanoviću prišao je neznanac i onako s neba pa u rebra, bez ustezanja, ponudio članstvo u Udruženju književnika Srbije... Naravno uz plaćanje nekih tekućih, "simboličnih" troškova... cirka dve hiljade dolara... mada može i u evrima, podvukao je!

- Vidite dragi prijatelju, reče zemljak,  ta prevara mi je jako poznata... znam da sam to negde pročitao... a siguran sam i da je reč o srpskoj literaturi... da, da... sećam se odlično da se u knjizi pominju i ćevapi?!

- Ne mogu da verujem, odgovaram uzbuđeno, pa to je roman "El Dorado"...

Zanimljivo je da sam baš ovoga leta razmišljao kako me je ova Kaporova knjiga ubacila u jednu posebnu vrstu zone sumraka. U vrtlogu sećanja, stvarnih događaja i isčitanih redova gubila se tanana granica koja književnost razdvaja od stvarnosti. Čitajući "El Dorado" pred očima mi je sve vreme trepereo sindrom već vidjenog... Najpre, onaj čuveni e-mail o našem čoveku u tuđini... koji je pomalo zagonetno ali i anonimno (bez pominjanja autora) dugo kružio internetom... oh bože pa to je smislio isti onaj Kapor sa kojim sam se davno ideološki razišao...  

"Postoji u životu našeg čoveka u tuđini jedan trenutak kada stvarno poželi da vidi, makar nakratko, svoj zavičaj, kao da je u pitanju prva ljubav iz mladosti. Hrana mu postane bezukusna, ljudi kao da su od plastike, a život bez smisla. Za onoga ko to može sebi da dozvoli, nostalgija košta koliko i povratna avionska karta do Beograda. Na aerodromu, naš čovek kupuje bocu viskija u bescarinskoj zoni da je odnese starom ocu, ali čim uđe u naš avion, a leti JAT-om, on je otvori."Sestro!" - kaže stjuardesi - "donesi molim te čašu i dve kocke leda! "U kojoj bi to stranoj kompaniji mogao da stjuardesu zove sestrom i gde bi to mogao da dobije u avionu "Vesti", "Politiku" i "Novosti"? Nigde. Dok kapetan obaveštava putnike da upravo ulaze u jugoslovenski vazdušni prostor, srce mu udara kao ludo. I oblaci su mu nekako poznati, i riđa polja i meandri reka."Kakva zemlja!" - kaže susedu zemljaku. - "Pa ovo bi moglo da hrani čitav Japan, a mi stalno dužni i gladni..."

Zanimljivo, kada se avion spusti na pistu, jedino Srbi aplaudiraju pilotu kako je to izveo. Verovatno, duboko u sebi sumnjaju sve vreme da naš čovek to može i to tako vešto. Pravi "liz" , razumeš! A što je najlepše, na aerodromu svi puše! Mogao bi dim da sečeš nožem, pa da ga izvoziš na Zapad. Puši strogi carinik koji pregleda prtljag, puši pilot i kopilot dok izlazi, puše stjuardese, furnja policija, puše taksisti što hvataju mušterije, puše oni što čekaju svoje - milina jedna! Da zapali neko na frankfurtskom ili londonskom aerodromu mislili bi da je poludeo ili bi ga osudili na godinu dana zatvora. A, ovde, puši barmen za šankom, puše deca, dimi čak i dežurni vatrogasac. I dok se vozi kući u olupanom automobilu svog rođaka, koga još samo boja drži na okupu, naš čovek uživa u svom povratku; jeste da je asfalt od prošli put propao, jeste da su kuće duž puta posivele, ali to je svejedno njegov grad. Otac i majka ostareli, a stan u kome je proveo detinjstvo i mladost nekako se smanjio i pohabao.

Smestili ga u njegovu dečju sobicu, pa mu krevet okraćao. Gleda postere koje je lepio kao dečak; Džimi Hendriks i Bitlsi, gitara bez žica, fudbalska lopta, stare skije, knjige koje je nekad voleo... Podelio je poklone i popio deset kafa sa komšijama i rođacima koji su došli da ga vide. I svi mu se žale. Jedni na male penzije, drugi na skupoću, treći ne mogu da plate struju, a neki opet ne mogu da nađu lekove. Kontejneri ispred kuće zatrpani đubretom, niko ne odnosi, konobari neobrijani, taksisti ogovaraju vladu i psuju na sav glas druge vozače, stare ljubavi zbog kojih je hteo da se ubije pretvorile se u debele ofarbane matroke - jedino je kevina sarma ostala ista i Sava što se i dalje uliva u Dunav. Nekada elegantne ulice pretvorile se u buvljake iz Istanbula, a gradom krstare zlokobni crni džipovi koje voze do glave ošišani momci sa minđušama. Za koga god se raspita, ispostavi se da je umro. Neverovatno, koliko sveta je poumiralo! Na uglu kod stare škole video je svog profesora matematike iz gimnazije kako prekopava sadržinu kontejnera. Nije mu se predstavio, a ovaj ga nije prepoznao. Piljio je u njega kroz stakla velike dioptrije.Tutnuo mu je u ruku sto evra i on se zaplaka i zamače iza ugla. Na televiziji su se davali stari američki filmovi. Elegantni mladi ljudi su na svim kanalima pričali o politici prekrštenih nogu.

Hodnici njegove rodne kuce bazdili su na kiseo kupus iz podruma i zapršku koja je kuljala iza svih vrata stanova. Nije mogao da spava jer se tavanica tresla od rada neke poludele mašine za pranje veša. "Kod nas je zabranjeno da se pere posle deset!", kazao je majci, a ona mu odgovori da je kod njih dozvoljeno prati posle ponoći jer je tad struja jeftinija. Školski drugovi su mu oćelavili i ugojili se. Po kafanama se razmileli prosjaci koje kelneri izbacuju napolje. Gde god se zaustavi auto, na njega skače čopor Cigančadi da pere stakla. Prava napast. U kafanama svi viču; iskočile im žile na vratovima. Muzika preglasna, ne može da se razgovara. Uz to, svi ga teraju da jede, kao da je iz gladi utekao. Za nedelju dana dobio dve i po kile. Moraće to dobro da istrči kad se vrati kući. Kući? Zar ovaj grad nije njegova kuća? Očigledno više nije. A ona tamo na Zapadu? Ona sa travnjakom na koji niko ništa ne baca, ona sa decom koja nisu naučila srpski i sa strogom besprekornom ženom koja ga neprestano hvata u balkanskim greškama? Sve ono za čim je godinu dana čeznuo, sada mu odjedanput smeta. A najviše mu smeta što mu sve to smeta! Ko je on i odakle je, da se buni konobaru što nema leda za piće i što sve kasni, čak i godišnja doba? Pa nije njegov deda pravio onaj raj na Zapadu nego nemački i švajcarski! A, njegov jadan i ovo kakvo je jedva nekako skrpačio Eto na šta misli naš čovek dok se vraća kući na Zapad.

Oblaci su nekako drugačiji nego kod nas, a u njemu ni traga uzbuđenja kao kad je sletao u Beograd. Na aerodromu tiho, kao da su svi pomalo mrtvi. Niti ko pije, niti puši, niti se dovikuje, niti vas iko pretresa na carini i pita šta imate da prijavite. Nigde carinika, niti policajca. A naš čovek dobro zna Zapad; ima ih više nego kod nas, samo su nevidljivi. Ovde je svaki kućepazitelj policajac i svaka dokona baba na prozoru. Svaki komšija i svaki đubretar... Jedanput, tek što je došao u taj mali grad na Zapadu, strpao kesu punu đubreta u auto i bacio je u neku šumu na pustom mestu. Nije prošlo ni nedelju dana, a na vratima se pojavio policajac. Vi ste bacili đubre u šumi, kazao je. Kako je utvrdio? Prekopali kesu i pronašli kovertu sa njegovom adresom. Platio najvišu kaznu. Uveli ga u red. Gde su oni naši kontejneri gde svako baca šta hoće, najviše pored njih! I zna dobro naš čovek dok se vraća kući; neće proći ni mesec dana, ponovo ce poželeti rodni zadah kiselog kupusa iz podruma i oblake sa roštilja, preglasnu muziku i upadanje u stan bez predhodne najave... Dojadiće mu ovaj raj i ova sređenost, gde se ponekad covek mora da uštine za ruku da bi se uverio nije li već pomalo mrtav. Tako mu je izgleda, suđeno, da zivi između ta dva sveta, između, uvek između..."

- Malo je preterao... ali... ima tu jako puno istine, reče gospodin Stojanović.

- A meni se opet čini da sam sve to ja u glavi smislio a Kapor se nekako na kvarno ušetao među vijuge, ukrao emociju i ispisao ove divne redove... odgovorih uzdišući. Ko zna, zna... ne mogu da se ljutim!

Nastaviće se