Lepo miriše, šta to beše ? Da, da... onaj osveživač vazduha... kombinacija jabuke i cimeta... ili tako već nešto. Uz ovo bi vino prijalo... kod Radeta se obično dobro piće toči... uzeću pinot noire... da promenim malo a koliko vidim merloa i nema dovoljno... najviše mrzim kada sam primoran da pomešam razne vrste vina. Koja je ono riba... nisam je ranije viđao a ne kapiram ni sa kim je došla... jao Krstiću sram te bilo imaš odraslu decu a gledaš ženske... ma dobro... ko je od gledanja ikada vajdu video... Ček' da se javim gospođi da ne brine... ćao, ćao... tu sam... pijem vince a i neke grešne misli mi se po glavi vrzmaju... k'o da me ti ne znaš... U jebote eno ga Miladin samo da me ne vidi... ma daj da se ja sklonim udaviće me!

Opa, veliki ekran novog TV prijemnika... Obama i Mekejn... čoveče koji genije je smislio da ove gluposti pusti na žurci... eno ga i onaj kamenorezac što vazda patriotizam prodaje ček' da čujem šta priča keve ti... taj me uvek inspiriše da nešto napišem... ovde ću ja... iza stuba.... volim da prisluškujem mlaćenje prazne slame... lakše je kad' me ne vide tako ne padam u iskušenje da nešto lanem... uh ala se razgoropadio a ovi dupelisci samo klimaju glavom... mamu im jebem poltronsku prodali bi se za šaku čvaraka...

- Nije mi jasno, vikao je kamenorezac pokušavajući da nadjača muziku, za koj' moj se toliko uvlačimo toj evropskoj bagri i fukari... baćuška se spremio i samo čeka da razbuca ta govna... kažu da je Putin postrojio i Amere i ove iz Unije... udario šakom o sto i rekao: "Ostavite nas na miru da vam se ne bi najebali milosne majčice!" Da, da, baš tako im je odbrusio... tim rečima bez uvijanja!  

Dobro je da nisam bliže... ne mogu da se raspravljam sa budalom... previše poštujem sebe a boga mi sam privržen i zdravom razumu. Ne znam... i ove nazovi žurke... ili je sve otišlo u... Karakas (pobegla mudrost i iz Hondurasa!) ili sam se ja mnogo promenio? Kada bolje razmislim i nemam velikog izbora... predsednička debata na televiziji, kamenorezac u ulozi političkog analitičara ili veselo društvo u ćošku koje upravo završava učenu raspravu o Bartokovom končertu sa posebnim akcentom na onu molsku deonicu u drugom stavu... sipaj ti Krstiću sebi još jednu čašu vina... dok ima - zajedno ste jači! 

Novine, televizija... na sva zvona najavljuju ekonomsku propast Amerike. Ja nešto nisam primetio da živim loše... čak i malo bolje u odnosu na prošlu godinu... Vidim da se i naš domaćin Rade ponovio... nameštaj, televizor... mermer u kuhinji... mašala! Piše mi prijatelj "sve iz prve ruke" a iz starog kraja... tamo u zavičaju... pučanstvu baš pripalo milo, likuju nad američkom nevoljom. "Neka i oni malo vide kako to izgleda, mamicu im njihovu... hohštaplersku onu siledžijsku!" kažu... ma ne samo da kažu nego urlaju. Razni ljudi čudne ćudi, razmišljam, tuđa nesreća nikada me nije radovala... pa ni kada je Milošević ono KAO umro... čak ni tada nisam pravio žurku a decenijama sam planirao... ili je to opet možda zbog onog "kao" iz prethodne rečenice? Nosio sam se mišlju da možda napišem jednu opširnu studiju u kojoj bih prijateljima u zavičaju dobronamerno objasnio da je daleko dan kada će Amerika propasti a ako se jednog lepog dana to čak i dogodi, omraženi Ameri naći će se pri samom kraju te liste... najebalih!

A onda upitam sebe - zašto? Čemu trošiti živce, mentalnu snagu i virtualno mastilo... Eto ti ga sad', svi navalili na ovo moje vino... da uštekam flašu nema mi druge... Ne stvarno, čitam da je jedan od ovih velikih mislilaca iz demokratske nam vlasti nedavno izjavio kako je Srebrenica unutrašnji problem Holandije!!! Zajebi Krstiću tu tvoju filozofiju! Već deset godina uspešno odolevaš polemikama. Ne raspravljaš se, izbegavaš škakljive teme... kada neko kaže da je priča o Srebrenici izmišljena ti skokneš do ćenife. Na tvrdnju da su u Sarajevu Muslimani sami sebe godinama bombardovali, trudiš se da brže bolje promeniš temu... u fazonu: "Dobro peva ovaj Hasan Dudić Miki... hoćeš li molim te da mi narežeš CD?" Ljudi vole s tobom da razgovaraju pošto znaju da im se nećeš suprostaviti a u dubini duše osećaš se kao isceđena krpa.

A da ja ipak onako... poput lastinih krila a u vidu vrapčevog repa malo odlepršam kući... reći ću gospođi da mi nije dobro... ne, ne imam bolju ideju... predložiću joj nešto što mi još nikada nije odbila... ostalo nam je još par epizoda predivne domaće serije "Vratiće se rode" zajedno ćemo ih odgledati... pa ko zna možda se do kraja i vrate? Iskreno... da sam ja roda... al' nisam jebi ga!

Sa vrha police, Alex Stojanović je nežno podigao jednu knjigu, oduvao prašinu i veselo uzviknuo:

- Evo ga... El Dorado Mome Kapora... dobar roman nedavno sam ga čitao... a neke delove sam vidiš već zaboravio... izlapelo se prijatelju!

Uzimam knjigu iz Alexovih ruku i počnem da čiitam:

"Kada bi nam svaki Srbin koji živi u svetu, a računa se da ih tamo ima između dva i četiri miliona poslao samo po dolar mesečno, Srbija bi procvetala".

- Sve se uvek oko para vrti, prokomentarisao je Alex, a ja vidiš mislim da je umesto  dolara Srbiji mnogo više potrebno naše iskustvo i radne navike koje smo u tuđini stekli... nego da te nešto pitam... o kakvoj to zoni sumraka govoriš sve ovo vreme?

- Čudna sam Vam ja zverka gospodine Stojanoviću, nasmejao sam se kiselo... gde se Krstići pojave tu trava ne raste. Sve je počelo davno... tamo negde... sredinom onih ludih devedesetih...

U jednom dahu prisećam se neveselih uspomena... U Ameriku prvi put stižem početkom 1994. odmah pošto sam na svojoj koži osetio Miloševićeve finansijsko-političke ekperimenate "sa živi ljudi"... baš kao i čari daleko čuvene inflacije od nekoliko miliona procenata... Velika promena, kućim kuću u tuđini... nije lako... "svaki početak je težak" kažu, "Amerika obećana zemlja... bla, bla" dodaju. Teško mi je... nisam navikao da radim kao kasirka, noćni čuvar... iz zavičaja stiže aber: "Nema više inflacije... Avramovićev dinar jak k'o grad Smederevo!" Prebrzo sam zaboravio inflacije, mobilizacije, bankarsko-hohštaplerske marifetluke kao i sva ostala iznenađenja i izume srpskog “usrećitelja”... mojim povratkom u Srbiju završila se i monetarna bajka "super deke"... Godine prolaze, nastavljaju se muke tantalove... a na kraju i bombe... Ponovo preko bare - možda mi se ovoga puta posreći? Još ni kofere nisam raspakovao a neki drugi avioni bučno su aterirali po simbolima američke moći... tog 11. septembra prijatelj Pera... onako polušaljivo a opet, čini mi se iskreno... poručio mi je sledće "E moj Krstiću, tebi bi svaki Amer trebalo da pokloni po jedan dolar da se iseliš brate odavde za sva vremena... ali pazi, nemoj slučajno da se vraćaš u Srbiju... pa baksuz si rođače šta da ti kažem... a sa 300 miliona mogao bi fino da se snađeš i... na Kosovu!"

- Pa ti si baš dobro profitirao... mislim zaradio si mnogo više od Srbije, našali se Alex, ili je to možda Peri više stalo do tebe nego Kaporu do Srbije? 

Nastavljam da čitam: "Znam ja njih dolar im je velik ko kuća. Traži mu šta god hoćeš - daće ti! Jedi mu koliko oćeš iz frižidera, popij mu sve vino iz podruma, prevrni mu ženu; i rođene krvi će ti dati, ako treba, samo mu ne traži dolar!"

- Ne znam, prijatelju, uzdahnu duboko moj sagovornik, kada odem u Srbiju meni definitivno ništa nije jasno. Svi lepo obučeni, doterani, namirisani. U po bela (radnog) dana sve kafane pune... onda tako redom, četvrtak za sredom... u kafićima, po splavovima sve neki lep i mlad svet veselo se zabavlja... kada svane više je doteranih Srba koji se vraćaju iz provoda nego onih koji na posao kreću. Odseo sam kod šuraka... pitam njegovog zeta... trideset pet sprcao u petu: "Gde radiš mladiću?" Nezaposlen je kaže... nema posla u struci. "A šta si završio?" "Gimnaziju" odgovara k'o iz topa... nego kada si ti Krstiću poslednji put bio na godišnjem odmoru?

- Pre dva meseca, odgovaram stidljivo, poslednji... a boga mi i prvi od kada sam nanovo prihajao u Ameriku... devet godina brajko moj!

- A dolar ti velik ko kuća a?

- Ma kod mene je sve veliko... nego da Vam za kraj pročitam i ovo: "Ima još jedna stvar kojom bi se sigurno obogatili kada bi je izvozili toliko toga imamo!" "Šta je to?" "INAT! ... Ukratko, ta reč je u samoj suštini našeg bića; zbog nje smo dizali bune i pobune, ratovali više od ostalih naroda, zbog inata smo se svađali s drugima, a najčešće, sa samima sobom."

- "Ajmo na piće Krstiću.

- Neću Stojanoviću... iz inata... eto!

KRAJ

Pre nekoliko meseci posle književne tribine jednog od perspektivnih pisaca mlađe generacije, gospodinu Stojanoviću prišao je neznanac i onako s neba pa u rebra, bez ustezanja, ponudio članstvo u Udruženju književnika Srbije... Naravno uz plaćanje nekih tekućih, "simboličnih" troškova... cirka dve hiljade dolara... mada može i u evrima, podvukao je!

- Vidite dragi prijatelju, reče zemljak,  ta prevara mi je jako poznata... znam da sam to negde pročitao... a siguran sam i da je reč o srpskoj literaturi... da, da... sećam se odlično da se u knjizi pominju i ćevapi?!

- Ne mogu da verujem, odgovaram uzbuđeno, pa to je roman "El Dorado"...

Zanimljivo je da sam baš ovoga leta razmišljao kako me je ova Kaporova knjiga ubacila u jednu posebnu vrstu zone sumraka. U vrtlogu sećanja, stvarnih događaja i isčitanih redova gubila se tanana granica koja književnost razdvaja od stvarnosti. Čitajući "El Dorado" pred očima mi je sve vreme trepereo sindrom već vidjenog... Najpre, onaj čuveni e-mail o našem čoveku u tuđini... koji je pomalo zagonetno ali i anonimno (bez pominjanja autora) dugo kružio internetom... oh bože pa to je smislio isti onaj Kapor sa kojim sam se davno ideološki razišao...  

"Postoji u životu našeg čoveka u tuđini jedan trenutak kada stvarno poželi da vidi, makar nakratko, svoj zavičaj, kao da je u pitanju prva ljubav iz mladosti. Hrana mu postane bezukusna, ljudi kao da su od plastike, a život bez smisla. Za onoga ko to može sebi da dozvoli, nostalgija košta koliko i povratna avionska karta do Beograda. Na aerodromu, naš čovek kupuje bocu viskija u bescarinskoj zoni da je odnese starom ocu, ali čim uđe u naš avion, a leti JAT-om, on je otvori."Sestro!" - kaže stjuardesi - "donesi molim te čašu i dve kocke leda! "U kojoj bi to stranoj kompaniji mogao da stjuardesu zove sestrom i gde bi to mogao da dobije u avionu "Vesti", "Politiku" i "Novosti"? Nigde. Dok kapetan obaveštava putnike da upravo ulaze u jugoslovenski vazdušni prostor, srce mu udara kao ludo. I oblaci su mu nekako poznati, i riđa polja i meandri reka."Kakva zemlja!" - kaže susedu zemljaku. - "Pa ovo bi moglo da hrani čitav Japan, a mi stalno dužni i gladni..."

Zanimljivo, kada se avion spusti na pistu, jedino Srbi aplaudiraju pilotu kako je to izveo. Verovatno, duboko u sebi sumnjaju sve vreme da naš čovek to može i to tako vešto. Pravi "liz" , razumeš! A što je najlepše, na aerodromu svi puše! Mogao bi dim da sečeš nožem, pa da ga izvoziš na Zapad. Puši strogi carinik koji pregleda prtljag, puši pilot i kopilot dok izlazi, puše stjuardese, furnja policija, puše taksisti što hvataju mušterije, puše oni što čekaju svoje - milina jedna! Da zapali neko na frankfurtskom ili londonskom aerodromu mislili bi da je poludeo ili bi ga osudili na godinu dana zatvora. A, ovde, puši barmen za šankom, puše deca, dimi čak i dežurni vatrogasac. I dok se vozi kući u olupanom automobilu svog rođaka, koga još samo boja drži na okupu, naš čovek uživa u svom povratku; jeste da je asfalt od prošli put propao, jeste da su kuće duž puta posivele, ali to je svejedno njegov grad. Otac i majka ostareli, a stan u kome je proveo detinjstvo i mladost nekako se smanjio i pohabao.

Smestili ga u njegovu dečju sobicu, pa mu krevet okraćao. Gleda postere koje je lepio kao dečak; Džimi Hendriks i Bitlsi, gitara bez žica, fudbalska lopta, stare skije, knjige koje je nekad voleo... Podelio je poklone i popio deset kafa sa komšijama i rođacima koji su došli da ga vide. I svi mu se žale. Jedni na male penzije, drugi na skupoću, treći ne mogu da plate struju, a neki opet ne mogu da nađu lekove. Kontejneri ispred kuće zatrpani đubretom, niko ne odnosi, konobari neobrijani, taksisti ogovaraju vladu i psuju na sav glas druge vozače, stare ljubavi zbog kojih je hteo da se ubije pretvorile se u debele ofarbane matroke - jedino je kevina sarma ostala ista i Sava što se i dalje uliva u Dunav. Nekada elegantne ulice pretvorile se u buvljake iz Istanbula, a gradom krstare zlokobni crni džipovi koje voze do glave ošišani momci sa minđušama. Za koga god se raspita, ispostavi se da je umro. Neverovatno, koliko sveta je poumiralo! Na uglu kod stare škole video je svog profesora matematike iz gimnazije kako prekopava sadržinu kontejnera. Nije mu se predstavio, a ovaj ga nije prepoznao. Piljio je u njega kroz stakla velike dioptrije.Tutnuo mu je u ruku sto evra i on se zaplaka i zamače iza ugla. Na televiziji su se davali stari američki filmovi. Elegantni mladi ljudi su na svim kanalima pričali o politici prekrštenih nogu.

Hodnici njegove rodne kuce bazdili su na kiseo kupus iz podruma i zapršku koja je kuljala iza svih vrata stanova. Nije mogao da spava jer se tavanica tresla od rada neke poludele mašine za pranje veša. "Kod nas je zabranjeno da se pere posle deset!", kazao je majci, a ona mu odgovori da je kod njih dozvoljeno prati posle ponoći jer je tad struja jeftinija. Školski drugovi su mu oćelavili i ugojili se. Po kafanama se razmileli prosjaci koje kelneri izbacuju napolje. Gde god se zaustavi auto, na njega skače čopor Cigančadi da pere stakla. Prava napast. U kafanama svi viču; iskočile im žile na vratovima. Muzika preglasna, ne može da se razgovara. Uz to, svi ga teraju da jede, kao da je iz gladi utekao. Za nedelju dana dobio dve i po kile. Moraće to dobro da istrči kad se vrati kući. Kući? Zar ovaj grad nije njegova kuća? Očigledno više nije. A ona tamo na Zapadu? Ona sa travnjakom na koji niko ništa ne baca, ona sa decom koja nisu naučila srpski i sa strogom besprekornom ženom koja ga neprestano hvata u balkanskim greškama? Sve ono za čim je godinu dana čeznuo, sada mu odjedanput smeta. A najviše mu smeta što mu sve to smeta! Ko je on i odakle je, da se buni konobaru što nema leda za piće i što sve kasni, čak i godišnja doba? Pa nije njegov deda pravio onaj raj na Zapadu nego nemački i švajcarski! A, njegov jadan i ovo kakvo je jedva nekako skrpačio Eto na šta misli naš čovek dok se vraća kući na Zapad.

Oblaci su nekako drugačiji nego kod nas, a u njemu ni traga uzbuđenja kao kad je sletao u Beograd. Na aerodromu tiho, kao da su svi pomalo mrtvi. Niti ko pije, niti puši, niti se dovikuje, niti vas iko pretresa na carini i pita šta imate da prijavite. Nigde carinika, niti policajca. A naš čovek dobro zna Zapad; ima ih više nego kod nas, samo su nevidljivi. Ovde je svaki kućepazitelj policajac i svaka dokona baba na prozoru. Svaki komšija i svaki đubretar... Jedanput, tek što je došao u taj mali grad na Zapadu, strpao kesu punu đubreta u auto i bacio je u neku šumu na pustom mestu. Nije prošlo ni nedelju dana, a na vratima se pojavio policajac. Vi ste bacili đubre u šumi, kazao je. Kako je utvrdio? Prekopali kesu i pronašli kovertu sa njegovom adresom. Platio najvišu kaznu. Uveli ga u red. Gde su oni naši kontejneri gde svako baca šta hoće, najviše pored njih! I zna dobro naš čovek dok se vraća kući; neće proći ni mesec dana, ponovo ce poželeti rodni zadah kiselog kupusa iz podruma i oblake sa roštilja, preglasnu muziku i upadanje u stan bez predhodne najave... Dojadiće mu ovaj raj i ova sređenost, gde se ponekad covek mora da uštine za ruku da bi se uverio nije li već pomalo mrtav. Tako mu je izgleda, suđeno, da zivi između ta dva sveta, između, uvek između..."

- Malo je preterao... ali... ima tu jako puno istine, reče gospodin Stojanović.

- A meni se opet čini da sam sve to ja u glavi smislio a Kapor se nekako na kvarno ušetao među vijuge, ukrao emociju i ispisao ove divne redove... odgovorih uzdišući. Ko zna, zna... ne mogu da se ljutim!

Nastaviće se