Za sam kraj ove kratke priče o našem (još kraćem) letovanju, evo malo i dosadnih statističkih podataka o San Dijegu.

Pronašli su ga Portugalci neposredno po otkrivanju Amerike 1499. Pre toga na ovim prostorima živelo je indijansko pleme Kumeyaay.

Klima je prelepa... mediteranska. Prosečna temperatura - 22 stepena Celzijusa u julu i 14 u januaru. Što bi rekao namćor poput mene - raj na zemlji!

U San Dijegu živi oko milion i po ljudi. Po broju stanovnika drugi je grad u Kaliforniji i osmi u SAD.

Cena nekretnina u San Dijegu... veoma je visoka za američke uslove. Dvosoban stan (80-tak kvadrata) u širem centru grada košta u rasponu od 300 hiljada do pola miliona dolara. Znam, znam... nije to ništa u odnosu na Dedinje ali tamo važi ono: "jebi ga, može se, ima se!" :)))

Gradovi pobratimi: Jalalabad, Afghanistan; Perth, Australia; Campinas, Brazil; Yantai, China; Tema, Ghana; Yokohama, Japan;León, Mexico; Tijuana, Mexico; Cavite City, Philippines; Warsaw, Poland; Vladivostok, Russia; Alcalá de Henares, Spain; Jeonju, South Korea; Taichung City, Taiwan; Edinburgh, United Kingdom. Da mi je znati šta čeka Kragujevac?

I kada sam čvrsto odlučio da starost dočekam u ovom divnom gradu, naiđem na podatatke da je San Dijego domaćin jednoj od najvećih američkih vojnih baza, da zbog klime svi beskućnici širom SAD kao u Meku hrle baš u San Dijego...

OK, posle ozbiljnog razmišljanja rešio sam da zažmurim pred ovim neprijatnim činjenicama... na kraju ovo je ipak jedini grad u kome vlada večno proleće. Ne da mi đavo mira, nastavljam krstarenje internetom a tamo me je iza ćoška, sačekala sledeća informacija: prema takozvanom "gay index-u" (gay populacija u odnosu na ukupan broj stanovnika) San Dijego zauzima drugo mesto u SAD odmah iza San Franciska... nešto razmišljam ma nije tako loše ni u Arizoni.

Deda mi je jednom ispripovedao da su pre rata na more išli samo teški bogataši, doktori, retki intelektualci i pederi u ilegali. Posle "oslobođenja" (ne ulazimo ko je koga i od koga oslobodio) svi su naravno postali jednaki... Valjalo je zemlju graditi i obnavljati.. Odlazak na letovanje smatrao se činom izdaje ili barem kolaboracije sa domaćim i stranim neprijateljem (svih boja & dezena)... Na more su onako pravoverno i čoporativno odlazili samo Titovi brigadiri koji su pošamljavali gore i zagađivali more! Početkom sedamdesetih, generacija naših roditelja probila je led. Otpočela je praksa sindikalnih lečenja, letovanja i zimovanja. U banji se obično ostajalo tri nedelje, na moru dve a na planini samo nedelju dana.

Ne spadam u one koji preterano luduju za tajnama morskih dubina. Kao mali, na plaži bih pravio kule od peska i strpljivo čekao čikicu koji je vazda šetao onog magarca za slikanje. Nešto kasnije i iz posve drugačijih razloga, pažnju su mi privlačile tete u tesnim kupaćim kostimima... Čim sam se malo osamostalio, na plažu više nisam ni odlazio... Bančili smo po kafanama, jurili ženskice a po neku boga mi i stizali... Ni u vreme kada su svi ludovali za onim Francuzom, šarmantnog imena - Jacques Yves Cousteau, čak ni tada se nisam nešto preterano oduševljavao ajkulama, kitovima , sipama, morskim zvezdama i raznim krabama... Ako već može da se bira, draža mi je vatrena od morske vode a od riba... najviše sam voleo one sa velikim grudima ali bez krljušti!

Vreme leti, i zimi i leti... čovek se menja i mimo svoje volje. U San Dijegu, na opšte iznenađenje okoline, uživao sam tokom boravka u zabavnom parku Sea World. Ne kažem da sam ostario ali Sea World i ja smo da izvinete... vršnjaci. Kamerom sam sve uredno zabeležio pa nešto razmišljam... red bi bio da deo ove prelepe atmosfere podelim sa mojim blogerima. Pa evo... uživajmo zajedno!

Za sam kraj, evo kako izgleda i glavna atrakcija u Sea Worldu: Shamu Show - "Belive"

Leta gospodnjeg 1970. po prvi put sam se okupao u moru. Slana voda (ne lažu!) na plaži Mogren u Budvi a uveče... e pa preterao sam sa sokovima i "overio" hotelsku posteljinu! Upiškio se ljubi ga majka!

Deset godina kasnije, lude osamdesete tek su počinjale... vraćao sam se s društvom iz Makarske. Do Splita autobusom a onda ona čuvena železničko-ferijalna 5 + 1 varijanta. Na stanici (pardon, kolodvoru) upoznam jednu divnu devojku. Smestili smo se između dva vagona (onako skromno... na podu ... čeljad nisu besna). Kada je voz krenuo, prvi put smo se poljubili a do Vinkovaca (tada je izašla) ludo sam se zaljubio. Dugo smo jedno drugom mahali, potom sam krišom plakao a kasnije i duga pisma pisao. O mladosti...

U julu 1987, letovao u sjajnom društvu i na visokoj nozi. Grčka, letovalište Ksilokastro u blizini Atine... nešto onako... kao predbračno putovanje!

Dvadeseti vek bližio se kraju, jul 1998. posle 20 sati vožnje stižem u neko bugarsko selo... okolina Burgasa... da im se nekada davno kojim slučajem nije zalomilo more, pitam se da li bi iko ikada došao u ovu vukojebinu. E moj Krstiću gde si ti porodicu doveo. "Brzo ga karaš batko!" reče mi bugarski policajac dok mi je naplaćivao kaznu. Na zdravlje!

***

Danas je 7. juli 2008. prošlo je tačno 9 godina od kako sam došao u Ameriku. Uskoro putujemo u Kaliforniju... na godišnji odmor...

DAN PRVI:

"Valja vam poraniti" posavetovao me je kolega Pol koji se prilično davno rodio baš pored Pacifika, "proći ćeš kroz Mohave pustinju a tamo zna dobro da ugreje!" Posle nekoliko sitnih prestrojavanja, dokopali smo se "osmice", auto-puta koji nas je  doveo do odredišta.

Na "administrativnoj" granici između Arizone i Kalifornije, jedan čika s puškom (a nije lovac) pokazuje nam da nastavimo put... Izgleda da smo previše "beli" da bi bili sumnjivi! Počinju usponi, znakovi pored puta savetuju da se isključi klima uređaj kako bi se izbeglo pregrejavanje motora. Brojna porodica, gepek napunjen do vrha... Tojota hrabro odoleva svekolikim izazovima ipak, poslušno sledim uputstva isključujem hlađenje a automobil, u znak zahvalnosti, pohita prema vrhu planine.

Posle petočasovne vožnje i 600 prevaljenih kilometara... stižemo u San Dijego. Pronalazimo apartman koji je smešten u samom centru grada, u četvrti "Mala Italija" a shodno tome i ime apartmanskog kompleksa - Vila Palermo. Prvog dana upoznajemo teren... Idealna temperatura, sjajan smeštaj, predivna okolina... Za početak i nekoliko fotografija:

Do nedavno o tome nisam puno razmišljao ali vidim da se o NJIMA u Srbiji jako mnogo govori. Odlučim tako da IM i ja posvetim malo više pažnje. Pažljivo IH izvadim, nežno pomilujem a onda se vragolasto NJIMA poigram. Oduvek sam važio za skromnog momka ali ne mogu da zažmurim pred činjenicom da većina ljudi ima samo jedan dok se ti gospodine Krstiću možeš pohvaliti činjenicom da poseduješ dva! Nisam se uobrazio ali neću da lažem... prija brate pa to ti je!

Otvorim novine kad tamo onaj maleni ministar koji vozi Yugo... Izvadio GA i Boža pa se ponosito smeška sa naslovne strane: "Stara Vlada vam je obećala a od nove ćete GA i dobiti!" Vidim ja u Srbiji sve funkcioniše kao švajcarski sat još samo ti pasoši da se zamene... "do Nove godine kaže ministar"... dok mu se nova putovnica blista u ruci.

Izgleda da nisam jedini koji je pročitao gos'n Božinu izjavu, nekoliko minuta kasnije zvoni telefon, javlja se Miroslav. Došao čovek u goste. U starom (još važećem) SRJ pasošu utisnuta je i američka viza... avionska karta kupljena, datum povratka 3. januar. Po starom lošem običaju koji ne poznaje granice, pol, rasu... zemljak je ovu pasošku rašomonijadu razumeo na svoj način.

- Pomagaj brate slatki, vikao je Miroslav, kako ću čoveče da se vratim kući. Ameri bi me još možda i pustili napolje ali ovi naši mnogo su bre strogi... a najmili se da zamene te pasoše po svaku cenu... sve drugo je doduše u redu...

Pokušao sam da mu objasnim kako nova Vlada namerava da pasoše zameni do 31. decembra ove godine što naravno ne znači da stari posle toga neće važiti ali džaba... Miroslav tera po svome.

- A šta misliš da zovemo ambasadu?

- To ti je prijatelju sada malo nezgodno, odgovaram, ambasadora smo povukli, konzul je suspendovan a vicekonzul pod istragom... nego nešto razmišljam...

- Pričaj čoveče sav drhtim od muke...

- Mislio sam kad' se već toliko plašiš... možda da pronađemo nekog smoljavog Amera... ti ga onda dobro ispalapucaš pa još ako padne u komu milina jedna... Onda, dok čekaš suđenje odemo u naš konzulat, odvedemo portira na večeru... ako treba i neku sekretaricu da pomazimo... i dok si rek'o Ivica Dačić... eto tebe u demokratskoj Srbiji sa osmehom na licu i novim pasošem u džepu!

***

Od prvog jula u Holandiji se i zvanično primenjuje zakon o zabrani pušenja na svim javnim mestima uključujući restorane i barove. Opasna ta Evropska unija, nema kod njih zezanja... zakoni se moraju poštovati i to bez izuzetka. Odmah mi je na pamet pao Amsterdam ("tamo se uvek putuje sam") da li je moguće da će i tamo zabraniti pušenje? Bilo je to jedino mesto na svetu gde je čovek mogao mirno da sedne i legalno se osveži džointom! Holandski pravnici (doduše ne oni iz Haga) veoma brzo su nam razjasnili detalje. Nelegalno je pušiti duvan dok je konzumiranje marihuane (baš kao i do sada) u skladu sa zakonom! Ah da, umalo da zaboravim, zabranjeno je i žvakanje svekolikih gumenih supctanci u sudnici haškog tribunala!

***

Vimbldon se bliži kraju. Naši su odigrali najbolje što su trenutno znali i umeli... na kraju, srpski teniser ipak je podigao pobednički pehar! Malo li je?

Tokom turnira, u srpskim medijima drvlje i kamenje po ovim mladim ljudima. Ne zna se da li su ih više pljuvali novinari ili razočarani "stručnjaci - amateri". Jedan od tih piskarala koji je toliko drzak da sebe drži za... novinara... krenuo je da kreira žurnalističko remek-delo... Đoković je po njemu, nadmeni šarlatan, Ana rasejana manekenka dok je Jelena uvek nekako kljakava, zaključuje genije.

Da se razumemo. Ovi talentovani mladi ljudi mnogo su u životu postigli. Dražava Srbija nema ama baš nikakvog udela u njihovom uspehu. I Novak i Ana i Jelena igraju pre svega za novac i ličnu afirmaciju. Uvek i u svakoj prilici korektno se odnose prema zemlji u kojoj su rođeni... Nepotrebno i neukusno bilo je preterivanje srpskih medija kada su ih proglašavali "svecima" baš kao što je nevaspitano kritikovati ih posle prvog neuspeha.

* * *

I dok sam sve ovo nekako preživeo, sasvim iznenada i ničim izazvan odgledao sam TV prilog posvećen promociji knjige "Besede Slobodana Miloševića"... Sada mi više zaista nije jasno ni ko šta puši ni šta u novom pasošu piše a boga mi kome đavolu se duša u JUL-u prodaje?