Uzmem iz frižidera Pino Grigio, zamaglila se flaša, milina jedna... po vrućini, nekako mi više prija belo vino... hladno naravno! Pažljivo sipam zlatnu tečnost u čašu i da vidiš čuda... i ona (the čaša) se zamagli! Otpijem gutalj, pa drugi... hm, ne prija mi nešto. Kuku majko... da nisam bolestan? Ne znam, pomalo mi je glupo da pijem sam... moji ovdašnji prijatelji non-stop rade... ne možeš ni vikendom da ih pronađeš a kamoli u sredu pre podne. Pristavim  kaficu a onda krenem sa telefonskom prozivkom... Arizona zove Šumadiju, prijem! Okrenem Milutinov broj - niko se ne javlja, Bobita je na moru, a Ujka sređuje ljubavno gnezdo... a nije ni red da uznemiravam golupčiće! Setim se Mišića... pa od njega ću dobiti najiscrpniji izveštaj... obični novinari puno znaju jer im je to posao, Mišić međutim zna sve... najpre zbog toga što nije običan novinar a pre svega zato što je najtalentovaniji abronošac:) koga sam u životu upoznao. Ne mogu da pronađem broj, nerviram se... a baš sam se zainatio... Naspem još jednu čašu i iznenada, ničim izazvana, u ovoj ludoj glavi otpoče imaginarna konverzacija:

- Pa dobro Krstiću lelemude arizonski! Otkud to da si se mene setio... ili te je žena ostvila pa hoćeš da mi se žališ ili te je Obama uzeo za potrparola pa se sad' praviš važan?

- Vidim Kragujevac opet u centru pažnje, odgovaram, zovem ove moje sve to po nekim morima, planinama... slušam pre neki dan Peščanik kad i tamo cela ekipa ide na dvomesečni odmor... dobro bre Mišiću, radi li neko tamo?

- E moj Krstiću nikad od tebe poštena inteligencija... pa taj Peščanik ionako slušate samo ti, Nataša Kandić i uža familija Pere Lukovića... A mi? Hvala na pitanju, tražimo zakopano blago po Šumaricama... sumnjaju da je onaj bolid sakrio nešto i tamo kod tebe... u Picmali! A za ovo si u pravu... svi kukaju, niko nema kintu a Srbi okupirali Grčku i Tursku... Kosovo još nismo... pa nemaju more jebi ga!

- Zovem pre neki dan ćaleta i kevu, treba da dođu na jesen. Pitam šta ima novo u vezi pasoša... kažu ništa dok se ne formira nova Vlada i dok ne prođe sezona godišnjih odmora...

- E moj filozofe američki... ti si bre sve zaboravio! Sećaš se filma "Bure baruta"  kada tip kaže: "...prođe mi mladost dok vi pijete kafu!"... Neke stvari su se malo promenile ali spajanje praznika i godišnji odmori toga će u Srbiji vazda biti!

- Vidim i FIAT preuzima Zastavu... ovi sa B92 javljaju da vama tamo teku i med i mleko... i to onako u potocima. Vidim ja, uskoro ćeš ti i tristaća da voziš! "Mišić mile trićento"

- Mrtvilo čoveče, nemam o čemu da pišem... mislim osim meda i mleka!

- Evo imam ja priču za tebe... slušaj me pažljivo... možeš i beleške da hvataš...

- Ti znaš Mišiću da sam ja mnogo dobar i kao demokrata i kao muž i otac i brat od tetke i komšija...

- Što jes, jes..

- ... a nisam brate loš ni kao sin. Pripremio ja neke fine porodične video materijale a onda... pozovem roditelje da pitam kako da sve to pošaljem. Ranije sam imao muke sa imenom zemlje ne kapiraju Ameri finese... SFRJ, SRJ, SCG... sada je međutim iskrsao potpuno drugačiji problem.

Ćale kaže: "Obavezno napiši i jednu i drugu adresu, baš tako i Proleterskih brigada 5 i Bulevar kraljice Marije 5!" Teško mi je da poverujem, prebiram po glavi o čemu se zapravo radi: "Čekaj ćale, da ti nisi pronašao onih 100 hiljada evra u Šumaricama, pa rešio da ostaviš kevu? Nisi se valjda preselio zaboga? Zašto na dve adrese oče dragi?" Usledilo je neverovatno objašnjenje: " Pre nekoliko godina, demokratska vlast na lokalnom nivou, donela je odluku o promeni naziva ulica. U našem kraju, tri ulice: Kragujevačkog odreda, Proleterskih brigada i ona što od nadvožnjaka (pasarele) u Koloniji vodi prema Stanovu... čini mi se da je neki Marinković Laza ili Andra nisam baš siguran... Elem, ove tri ulice preimenovane su u Bulevar kraljice Marije... umesto "komunjarske" terminologije prekvalifikovali smo se poštovaoce svetlih monarhističkih tradicija... OK, nemam ništa protiv... Problem je nastao kada su urbanisti predano promenili imena ulicama ali ne i brojeve..."

Ništa mi ne beše jasno ali razmišljam u sebi... bolje je da ćutim nego da ispadne kako glumim nekog nadmenog Amerikanca... otac je nastavio priču: "To ti je sinko opšti cirkus. U prvoj "trećini  našeg  bulevara" ili prvi nosilac broja 5 očigledno je neki uspaljeni tinejdžer koji redovno naručuje pornografsku literaturu (pa ni kriv ni dužan pod stare dane i sa tim moram da se borim), drugi na listi je neki trgovac koji prodaje pločice, drvene podove i te stvari... posao mu odlično ide pošto nas često posećuju unezverene mušterije kojima je obećan laminat... navikli ljudi na šverc i crnu berzu pa im ni malo nije čudno što na našoj kući nema ni izloga, ni firme a boga mi ni radnje! Kada očekujemo važnu pošiljku uvek molimo boga da se naš poštar ne razboli. Voli čovek da svrati i popije rakijicu pa se u borbi sa kolegama uvek dokopa našeg pisma a ponekad čak i paket dobijemo.

- Ludnica, reče Mišić s nevericom.

- Ma nije tu kraj brate dragi. Poslao ja diskove, prošlo mesec dana... nisu još dobili. Ja se nerviram a oni lude... 53 dana pošto sam dvostruko adresirani žuti koverat poslao put rodnog kraja, u mom roditeljskom domu zazvonio je telefon: "Dobar dan!" - "Dobar dan?" Prijatan ženski glas nastavlja: "Da li vi kojim slučajem očekujete pošiljku iz Amerike?" Majka ne može da veruje: "Mi smo već izgubili svaku nadu!" Sliužbenica PTT-a nastavi: "Pa nije ni čudo gospođo, ovaj koverat u mojoj kancelariji stoji već više od mesec dana. Baš sam planirala da pošaljem nazad. Dođite do pošte, čekaće vas na šalteru.!" Ne časeći časa otac se brzinom svetlosti uputio prema gradskoj pošti... što je sigurno sigurno! Strpljivo čeka svoj red i službenici ljubazno objašnjava čitavu priču. "Oh, žao mi je gospodine ali takvu vrstu paketa možete podići u onoj drugoj pošti... kod železničke stanice!" Ništa nas ne sme iznenaditi šapuće u sebi gospodin Krstić hitajući prema novoj destinaciji.

"Dobar dan!" - "Dobar dan?" Još jednom je u detalje ispričao putešestije jednog žutog koverta...

"A znam, javila mi šefica malopre... ti si već tu a? Daj kvitu!" Ćale ne može da veruje. "Pa ne piše ti na čelu da si ti baš taj Krstić... a šta ti je ovo unutra... neki špijunski diskovi?" Otac je udahnuo jako i skinuo je sako... "Slušaj ti glavonja, pošiljka je iz Arizone do Kragujevca putovala desetak dana, a od železničke stanice do Erdoglije "leti" već 40 dana i još nije stigla... da sam dobio kvitu... sigurno ne bih do danas čekao da se s tobom ovde natežem... daj mi taj koverat da te sad ne bih naterao mašnicu da vezuješ i da ga uz buket cveća lično dopremiš na kućnu adresu!"

- Super priča batice... odmah ću da javim redakciji da nešto objavimo... čim prođu ovi godišnji odmori! 

Gledam sinoć Jimmy Kimmel Show a oni njegovi muzkanti obukli neke fine letnje haljinice ("mirišu na smolu"), jedan tip potom preporučuje laku literaturu, onda plaža, pa ralgolićene lepotice... Ništa mi ne beše jasno... u neko doba srećom razjasniše misteriju - počinje leto, kalendarski kažu! "'Ajde?!?", pomislim, pa kod mene u pustinji poslednjih mesec dana, temperatura i ne razmišlja da se spusti ispod 40 Celzijusa... i to, još smo imali sreće pošto su ove godine, vrućine stigle sa malim zakašnjenjem. Počelo je dugo, vrelo arizonsko leto - izveštaj piše ko preživi! Neka, neka... zavidećete vi meni u januaru... samo polako! :)

Ovde u komšiluku (prevedeno na jezik Arizone cirka 3 km) ima jedan fini kafić. Unutrašnjost podseća na pariške bistroe, bašta rashlađena onim nestašnim prskalicama... Ranije se na ovom mestu skupljao neki fini svet pa mi je prijalo da baš tu popijem moj omiljeni espresso. Pre nekoliko meseci, primetim grupicu ljudi čija facijalna anatomija nepogrešivo sugeriše da potiču iz (kako to RTS kaže) "južne srpske pokrajine". Načuljim uši i prepoznam milozvučnost "roka mandoljine" tonova. Nisam šovinista majke mi, ali mi ovi momci (baš kao i dva miliona njihovih sunarodnika) ni malo nisu simpatični. Gospoda Albanci očigledno ne pohode američke gigante kako bi zaradili "materijalna sredstava u cilju zadovoljenja osnovnih životnih potreba" (čitao De Krstić Marksa - to se ne zaboravlja!) elem, ljudi su non-stop u kafiću bez obzira u koje vreme svaratio "o ta ćifša!" mi ne gine. Pre nekih mesec dana, odlučio sam da se "pod pritiskom iselim" iz ovog lokala i kafeinska zadovoljstva potražim na nekom drugom mestu.

Subotom popodne obično igram tenis... ne smeta mi ni vrućina. Jednostavno, rešio sam da osvetim Novaka... prebiću onog Nadala... sve onako... reketom po glavi, samo da mi padne šaka. Juče međutim, ništa od treninga, tenis partneri se razmileli po svetu a mene ostavili da se patim pod vrelim suncem Arizone:) Imao sam da "ubijem" nekih pola sata između dva porodična projekta. Teška srca odlučim da poništim časnu pionirsku reč i već sledećeg trenutka srkutao sam espresso u onom istom "privremno zaposednutom" kafiću. Šiptarski lobi na svome mestu... danas ih je više nego obično... da nije neki sastanak... mrzndžaju nešto na svom ljupkom lingvističkom sklopu... a ja šta ću, sedim dostojanstveno i u sebi ponavljam "Sedi mirno krstiću... niko ne sme da te bije!" Albanski "okupatori" sedeli su odmah iza mene pored samih vrata... petorica, šestorica... svi su onako mog mog uzrasta... mislim u najboljim godinama... žučno su raspravljali... prepoznajem pojedine reči... Rusija, Holandija (oni to očigledno o politici) i kada sam očekivao da pomenu Tačija, Koštunicu, Dačića... iz half linije začuše se imena Luka Modrić, Luka Toni, Nihat Kakveči...

Iznenada u lokal uđoše dve mlade i poprilično zgodne devojke...

- Tungjatjeta, pozdraviše ih moji vršnjaci iz ćoška

- Mirëdita! odgovoriše devojke uputivši se prema šanku.

Tišina je potrajala dobrih 37,2 sekunde a onda jedan od Albanaca na čistom srpskom reče:

- Ova mala Sanije baš dobra riba!

- Boga mi ni Luljeta nije loša! dopuni ga kolega.

Pažljivo otvaram vrata, jedan fini, lepo doteran gospodin otmeno je klimnuo glavom:

- Dobar dan, ti me De Krstiću očito ne prepoznaješ... ne, ne, ništa strašno... sve je u najboljem redu! Jednom prilikom si pisao o meni, vrlo zanimljiv i duhovit članak... ili kako vi to ovde kažete - post! Zovem se Slobodan Zidarić... sada se sećaš... naravno! Ne krivim te... retki su oni koji znaju moj pravi identitet. Iskreno, malo me je iznenadilo kada si se usudio da me onako ismeješ zajedno sa ostalom bratijom (O’Reilly, Jewsovicz, Blesandžani)... u prvom trenutku, pomislio sam: "Opa, ovaj mali se mnogo pravi pametan... naučićemo mi njega pameti... ne volim kada se neko kurči bez potrebe..."  Onda vidim, ljudi te uopšte nisu ozbiljno shvatili... retko ko je razumeo tvoju visokoumnu filozofiju... neki su me čak poistovetili sa Miloševićem! Kao da nijedan drugi zidar ne može biti slobodan!

- Dobro gospodine Zidariću, odgovaram uzbuđeno, ja sam siguran da je ovo samo ružan san... ma to je neko od mojih drugara smislio... zezaju me zbog raznih teorija zavere... tako mi i treba kad' sam iskren... opšta paranoja... probudi se Krstiću ovo nije zezanje!

- Smiri se momak, biće sve u redu... nemoj da se pašiš! Lepo je Gamet prokomentarisala da tu nisu čista posla... na američkom radiju priča se srpski... Nego prećutao si da slušaš "Peščanik" preko interneta... dobra emisija kao iz onog vremena kada si u Srbiji bukvalno gutao takve sadržaje "Niko kao ja", "To je samo rock'n'roll"... Zar ti se ne čini da ovih dana, atmosfera u starom kraju prilično podseća na devedesete? Nije dobro... kada pametni u Srbiji progovore, obično vam se ne piše dobro! Srpski intelektualci podižu glas, Petar Luković se vraća u formu a Vuk Drašković u skupštinu. U Srbiji je odvajkada bilo mnogo inteligentnih ali malo mudrih ljudi. Primitivizam nanovo ulazi u modu, elitisti uzvraćaju udarac... pominju se i demostracije... šetnja, pištaljka, šerpa!?! Da li su to alatke kojima će Srbija prokrčiti sebi put do Evrope? Znam, znam... sada ćeš da se hvališ kako si sve to predvideo. Sećam se... ubeđivao si prijatelje da teorija o Novom svetskom poretku nije baš potpuna glupost... da su je zajedno sa pričom kako će Srbija završiti u granicama "Beogradskog pašaluka", tako lukavno ali i genijalno stavili u "mikrofone" najvećih SPS, SRS, RTS lažova... Ko bi normalan poverovao u takve gluposti... tako je najlakše sakriti pravu istinu.

- Zidariću... pa ti nisi običan "zidar-ić", mucao sam, ti si brate neki mnogo veći...

- Ako budeš dobar, možda ti i oprostim što se baš i nisi pretrgao sa dobrodošlicom... Nego, sećaš li se kako su te ne tako davno, današnje ljute demokrate & ideološki čistunci proglašavali izdajnikom i to onda  kada si u samom početku upozoravao na opasnost koja vam preti od Slobodana Miloševića. Iskrenu strepnju nazivali paranojom, neveselu slutnju teorijom zavere...

- Jeste ali...

- Kako su se slatko zezali na tvoj račun, prekinuo me je uz kiseli osmeh. Krajem osamdesetih pitali su te: "Zašto bi se raspadala Jugoslavija kada se nikom iz nje ne ide? Krvavi odgovor na žalost, veoma brzo je stigao... naravno nikome tada nije bilo do isterivanja pravde... i jalovih podsećanja! Krajem devedesetih pitanje je glasilo: "Kako bi nam i zašto, bilo ko uzeimao Kosovo? A onda je neko... ipak, odlučio da svetu da povoda za još veće gluposti i nelogičnosti. Dobili smo batine, ostali bez  teritorije... Intelektualci su poput mantre ponavljali da nam tako i treba kada smo na svim izborima hvatali đavola za rep... Pokušavao si da ukažeš da su i naši susedi slično glasali... ali da je Tuđman Hrvatima doneo nezavisnot a njegovi HDZ naslednici članstvo u NATO-u. Kučan je sa crvenom
partijskom knjižicom u džepu, Sloveniju direkto iz "centralnog komiteja" torpedovao u Evropsku zajednicu... Izbegavao si da napišeš da je i Hašim  Tači postao Premijer voljom svog, albanskog naroda... i da im je baš taj i takav zlikovac san o nezavisnosti pretvorio u javu.

- Teško je dodavati so na ranu, uzdahnuo sam.

- Sada je više nego očigledno da ista sudbina nije zadesila sve narode koji su bez izuzetka glasali za slične impotentne nacionalističke lelemude... Jedni su međutim, zbog takvog izbora kažnjeni a drugi nagrađeni! Opet se uzdržavaš, ne smeš da izraziš novu slutnju... ako kažeš da će i Vojvodina uskoro otići... možda ćete i u ludnicu smestiti! Kako da  se Vojvodina otcepi... i zašto bi Srbi odlazili iz Srbije? Zaboravlja se da kada Radikali sa svojim podrepašima sastave Vladu, najpre će krenuti sitna prepucavanja oko auto-puta, pa lokalna samouprava nacionalnih manjina... onda će u pokrajinskoj Skupštini krenuti priča u stilu "Vojvodina radi Srbija se gradi"... na kraju balade, Lale se neće puno jediti dok će najljući autonomaši postati... pa naravno Crnogorci! Za to vreme, javno mnjenje u Srbiji krivicu će prebaciti na Čanka ili nekog njemu sličnog veselnika... i sve to uz dobro poznatu sintagmu: "Neka ih vala neka idu... i da znaš da su mi se baš smučili...!" Tako ste se  odrekli i crnogorskog primorja... tako će na žalost biti i sa žitnicom koja vas hlebom hrani.

- Ja to nisam rekao Zidariću! branim se uzbuđeno.

- Nisi rekao ali si napisao... samo se plašiš da objaviš... Uvek ista priča moj Krstiću... Neobrazovan svet u Srbiji poput lošeg đaka koga vazda mrze profesori, krivca će uvek tražiti (i pronaći) u velikim silama i nepravednim (i ničim izazvanim) moćnicima, snagama zla i bezumlja, domaćim izdajnicima... bez kojih bi (svih njih zajedno a i pojedinačno) sve bilo drugačije. Liberalni intelektualci, samonabeđeni elitisti uvek će i za sve okriviti svoj narod, "tupavo stado", "neobrazovanu gomilu"... koji vazda glasaju u korist svoje štete i koji se nikada neće opametiti. Naravno tu je i neizbežni zaključak: "tako nam i treba!"

- Zar nije slično i u drugim zemljama, pitam protiv svoje volje.

- Možda... samo što druge zemlje nisu izgubile 70% teritorije za manje od dvadeset godina... Još uvek mi je u sećanju rasprava koju si sa tebi dragim... najbližim prijateljima vodio u Balkanu... posle 9. marta 1991. svi su bili nekako euforični, očekivali su siguran pad Miloševićevog režima... Vuk, Lečić, onda.. priča o dedi i unuku koji hodaju močvarom... desetine hiljada ljudi na ulicama... Danas se niko više i ne seća šta je bio povod za ove velike demonstracije koje su odnele dva života i neverovatnu količinu pozitivne energije! Baš tako... ostavke direktora RTS Dušana Mitevića (da li ga se iko seća?) i nekolicine njegovih saradnika... Elem, novinari su nešto silno naljutili lidera SPO-a... a on brže bolje okupio stotinak hiljada ljudi da malo izgrdi i pameti prizove urednike RTS-s... a posle... naravno "svi na svoje radne zadatke!". Nekoliko meseci kasnije u SFRJ počeo je rat... niko u Srbiji nije izašao na ulice (osim onih nesrećnika koji su cvećem zasipali tenkove)! Kada si tvrdio da su demonstracije 9. marta 1991. u suštini jedna velika, zajednička prevara režima i "opozicije" sa ciljem da se kanališe nagomilano nezadovoljstvo građana i uništi pozitivna energija u narodu... Jedan od "prijatelja" nazvao te komunjarom... nije mogao da poveruje da se neko  usudio da posumnja u iskrenost, opozicioni karakter, lik i delo Draškovića Vuka.

- Nemoj samo njega da mi pominješ... uvek donese neku nesreću, zamolio sam ljubazno!

- Nikad' neću da zaboravim ono, nastavlja Zidarić, kada si se posvađao sa Fićom.. tim divnim i prepametnim dobricom koji bez razmišljanja može da izdeklamuje sve važnije datume od Nerona do mister Spoka... rekao si mu da istorija nije nauka. Empirijski karakter istorije uporedio si sa Smiljom, seoskom radodajkom koja je drugarici poverila tajnu kako Radojko "kuburi s onu stvar i da je prekjuče u zabran d'izvines samo onako nasekir'o!" Kada je Raojko postao predsednik lokalne zemljoradničke zadruge, Smilja je priložila amandman i preko noći, druga predsednika bio je glas da je vodeci jebač u selu... "Ako sada zamislimo" rekao si Fići, "da se ova poučna priča o Smilji i Radojku" odigrala pre stotinak godina te da je sve detalje autentično zabeležio lokalni učitelj Zuba... poverovaćemo u istorijsku istinu da je Radojko bio crnac!" Lud si k'o struja Krstiću!

Jaka eksplozija začula se iz susedne sobe, Zidarićev glas gubio se u daljini... zidovi su se razmakli a sunce iznenada ogrejalo unutrašnjost prostorije... dok sam zapanjeno zverao oko sebe, pored klavira je protrčao slon, podignem pogled a tamo natpis "Dobrodošli u ZOO vrt Jagodina". Dok plame njišu grane, Koštunica je Baraka Obamu predstavljao Filaretu a Krkobabić na kvarno "privatavao" Hilari za pozadinu... Toma Nikolić i Mekejn prepričavaju ratne anegdote a Ivica Dačić još jednom zove Moskvu: "Halo šefe... služimo narodu... tu su svi, čekaju da im se obratite!"

Nastaviti se... neće!