Od onog trenutka kada se ničim izazvana, u ovu ludu glavu uselila ona genijalna vinsko-hemijska formula, Merlot mi jednostavno ne izlazi iz glave. Odem do  trpezarije, pažljivo posmatram vinske boce, za oko mi zapadne etiketa "Ernest and Julio Gallo". "Hm, mora da su neki hemičari?!" Otvorim flašu... mmm...  kao melem na ranu! Istog momenta neki prijatni milozvuci privukoše mi pažnju... tiha muzika dopirala je iz dubine dvorišta. Pogledam kroz prozor a tamo... hm, vidi, vidi... pa to je ova nova komšinica... u kupaćem kostimu, čita nešto. Opa, ovo mora da se osmotri! Nešto razmišljam... kada sam ovako dobro obavio zadatak iz hemije, zaslužio sam da se malo ozbiljnije pozabavim i drugim naučnim disciplinama... biologijom na primer... ili (dobrosusedskom) anatomijom? I taman kada sam se potpuno zadubio u fabulu radnje, odao me je isti onaj glas... ne znam ni kako ni zašto ali radio je potpuno poludeo a komšinica se istog trunutka pokrila peškirom i uz psovku ušla u kuću... Od silnog blama na "govornika" više nisam ni obraćao pažnju:

"I sad je vrlo tesko priznati da vise nema tog polozaja Juoslavije, nema vise tog postovanja koje je neko odavde imao. Znaci, sada smo svedeni na jednu ogromnu grupu, sada ste u jednoj ogromnoj cekaonici sveta, u kojoj su i Afrika i Azija, Kavkaz, svi su oni u toj cekaonici i cekaju da ih neko negde primi. Tu smo sada i mi. To je jedan kvalitativan pad i to je zaista tesko prihvatiti, ali ako to ne prihvatimo, onda znaci da se nismo suocili sa onim sto se dogodilo tokom 90-ih. Prosto, obezvredena je zemlja u kojoj zivimo, nezavisno od toga ko joj je na celu. Znaci, to vise nije stvar toga da li je demokratski ili nedemokratski rezim na vlasti, stvar je u tome da je realno ta zemlja izgubila znacaj koji je nekada imala. I zato imamo tu parcijalnu amneziju, koja dolazi od te nemogucnosti da se suocimo sa time da nas ego ideal nema nikakve veze sa time kako nas u stvarnosti kao narod vide drugi. Kako nas vide oni delovi javnog mnjenja drugih, koji su uopste zainteresovani da nas vide. Ta slika koju oni imaju i slika koju mi imamo o samima sebi je radikalno drugacija i to je ono sto mi ne mozemo da prihvatimo."
 
Vratim se u sobu, poređam epruvete pored računara a onda, onako besan, krenem da sređujem neke zaostale račune. Iz čista mira setim se one seljačke fore... ma znate ono kad pita đilkoš napupelo devojče: "Ej snajka, jel znaš da računjaš?" "Znam!" odgovara zarumenela snaša. "Onda računjaj da ću te j...m!" Ne pitajte me otkud' mi baš ovo pade na pamet... tako mi lakmusa i Menedeljeva - pojma nemam ali razlog je svakako fundamentalno empirijske prirode!

Ubrzo, sve je nanovo poprimilo matematicki da ne kazem naucni karatker... brojke bez slova... (102+7+13) - (78+30+20) = odosmo u... minus!... a na radiju: "Do pre desetak godina mogli ste da vidite po zgradama u Beogradu udareni pecat da su tu usle snage Crvene armije - provereno min njet - nema mina... Do danas imate zgrade u Beogradu na kojima su vidni tragovi bombardovanja iz Drugog svetskog rata... Sve to ostaje. Zamislite kolika je ta trauma. Beograd posle ovog najnovijeg bombardovanja prosto lici na grad muzej. Svi ti tragovi su tu, ali dobro, sta cemo sada sa tim, da li cemo to nekako da zaledimo, pa da gledamo te tragove zauvek ili cemo nesto tu da izgradimo, da kazemo - dobro, idemo dalje.... 2007. godine smo  obelezili tri velike godisnjice, 125 godina od uspostavljanja diplomatskih odnosa izmedu Srbije i Sjedinjenih americkih drzava, zatim 170 godina od dolaska prvog britanskog konzula u Knezevinu Srbiju i 90 godina od uspostavljanja vojnog saveznistva sa Amerikom 1917. godine. Uzmimo kao prelomnu 1903. godinu, kada je doslo do kraljeubistva i kada su Srbi bili dozivljeni kao jedan divlji narod koji ubija svoje vladare i gole ih baca kroz prozor gole, pa da idemo do 2003. Uzmimo tih 100 godina. Mi vidimo da su odnosi bili dobri neke 3/4 tog vremena, da su u kljucnim trenucima, to su Prvi i Drugi svetski rat, Srbi i Jugosloveni bili saveznici sa najvaznijim zemljama sveta i najvaznijim demokratijama sveta. Vidimo da je cak i socijalisticka Jugoslavija sa tim zemljama imala vrlo dobre odnose i da smo mi kolektivne zrtve jedne kratkovidosti. Mi vidimo ono sto se dogadalo 1991, 1992, a zaboravljamo da su SAD najduze pruzale otpor priznanju Hrvatske i Slovenije. To je cinjenica koja se zaboravlja. Zaboravlja se da je drzavni sekretar Dzejms Bejker poslednji veliki drzavnik zapada koji je dosao u Jugoslaviju da pokusa da spase tu zemlju, ali joj nije bilo spasa, jer se iznutra raspadala. I zaboravlja se da su 80-ih u vise navrata ljudi koji su kasnije ocrnjeni u nasoj javnosti, kao na primer Lorens Iglberger, kroz jedno udruzenje koje se zvalo Prijatelji Jugoslavije, okupljao bankare, koji su u vise navrata spasli tu drzavu od ekonomskog brodoloma. Malo je poznato da je Amerika pokrivala znacajan deo budzetskog deficita socijaliticke Jugoslavije, od 1950, pa do 1963. i da je rast bruto domaceg proizvoda delimicno bio finansiran americkim novcem, da su krediti posle toga takode dosli od iste te zemlje.Postoji i niz stvari koje spadaju u domen humanitarnog rada, filantropije, kao na primer cinjenica da je nasu univerzitetsku biblioteku podigao jedan Amerikanac, Karnegi. Ili da je jedan Amerikanac, Dzon Trotinham, kome je ovde oduzeta i ulica, finansirao najveci deo srpskih sirocica nakon Prvog svetskog rata. Mi cesto govorimo da je ovo najkriticnija, najteza godina u srpskoj istoriji. Najteza godina u srpskoj istoriji od pocetka XX veka do danas je 1915, kada Srbija dozivljava poraz i cela Srbija, i njena intelektualna elita, sa vojskom prelazi preko Albanije. Moglo je lako da se desi da svi nadu smrt u tim gudurama. U to vreme krece ogromna humanitarna pomoc SAD-a. 1918. slavi se Vidovdan u Vasingtonu. Samo da vam procitam jednu poruku povodom redisnje proslave Kosovskog dana, tako se to nazivalo i u Britaniji, gde je centralna proslava bila 1916. i u Americi, gde je centralna proslava bila 1918. Dakle, Kosovski dan ili Vidovdan. U Americi je on odrzan u hotelu Valdorf Astoria u Njujorku i tom prilikom procitana je poruka americkog predsednika Vudroa Vilsona..."

"Tad' je zazvonio telefon, a ja ne volim telefon jer više ne verujem nikome. Ma nek' se prekine tišina makar zvonila mašina, namestih glas i rekoh - Slušam te!"

- Dobar dan, molim vas dajte mi onog dramosera... čekaj da vidim kako se zove... onog De Krstića...
- Ja sam... izvolite!

- Pa dobro bre lopužo jedna... čitam ovaj tvoj švrakopis na internetu... neko kao filozofiranje...
- Dopada Vam se moj blog, uzvraćam ljubazno, e pa baš mi je drago...

- Nemoj da mi se tu praviš pametan... jesi čuo... sve ovo što si kao ti napisao... onim iskrivljenim slovima... sve je to na radiju ispričao istoričar
Slobodan G. Marković još u martu mesecu...

- Znam ali i u tekstu stoji da je glas sa radija... i sve je pod navodnicima...

- Dokle ćete bre da lažete ovaj narod... samo si nam još ti falio da nam iz Amerike otvaraš oči... jebo te onaj Obamin pop...

Telefon mi je nežno šaputao: "tu-tu-tu-tu"...  a sa ulaznih vrata čula se muzika: "ding-dong, ding-dong..."

Nastaviće se

Dobijem juče e-mail iz zavičaja. Javlja mi se prijatelj posle dužeg vremena. "Nema te!" veli, "niti pišeš na blogu niti se meni javljaš. Šta je? Blokada? Dobro je javićeš se ti kada se odblokiraš!" Šta reći? Brine čovek, lepo od njega... O čemu se zapravo radi? Ne volim da pišem kada mi se čini da nemam šta da kažem a opet i to je veoma relativno. U svakom slučaju, nastupaju mirni letnji dani kada je ženski deo porodice Krstić (apsolutna većina, bez koalicije) na zasluženom letnjem raspustu. Poslednjih dana školske godine međutim, bilo je burno... kako u našem domu tako i u mojoj glavi.

Lepo sam se opremio... dve epruvete, malo kiseline, voda i one velike smešne naočari. Ukućani me u čudu posmatraju, krišom se smeškaju... Ćerka nestrpljivo zapitkuje: "Hoće li to skoro?" Domaći iz hemije. Valja mi smućkati potrebne sastojke a potom o svemu i izveštaj napisati... Ja sam se eto naživeo, kosu već  davno izgubio i svekolikog se zla nagledao... svoju malenkost hrabro i neustrašivo žrtvujem potrebama nauke. Pažljivo uzimam epruvetu... a sa radija se umesto muzike čuje muški glas: "... kada je u pitanju bombardovanje Jugoslavije od strane NATO-a 1999, na delu imamo selektivnu amneziju. Svaki pojedinac, pa i svaki kolektiv, ima nekakav ideal kako sebe vidi i zamislja i taj nas ego ideal je takav da su Srbi ratnicki narod. Znate vec one cuvene recenice da uvek dobijaju ratove, a gube u miru i tome slicno. Medutim, ovaj rat ne samo sto je izgubljen, nego je i pokazao jednu strahovitu superiornost jedne strane i potpunu nemoc druge...i to je stvarno bio jedan in vivo eksperiment, do kojega je doslo zbog idiotskog rezima koji je tada bio na celu nase zemlje. Tu se videlo koliko precizan rat moze da bude i koliko mi to mozemo da izdrzimo. Rezultati toga eksperimenta, koji su bili izuzetno povoljni po americku stranu, posluzili su kasnije i za rat u Iraku..."
 
Nešto razmišljam... sreća je da u to vreme nisu imali onu "gay bombu"... pu, pu, pu... daleko bilo... pljuckam po epruvetama dok glas sa radija nemuorno nastavlja: "... i sad, vrlo je tesko da se neko iz bivseg rezima pojavi i da kaze - jeste, zaista smo krivi, sveli smo zemlju na to da bude deo jednog eksperimenta, sveli smo gradane na to da budu pokusni kunici, prosto, bili smo budale, takvu smo politiku vodili. To bi bio jedan iskreni uvid u ono sto se dogodilo 1999. godine, ali posto smo svi bili deo tog eksperimenta, cak i oni koji su tada napustili zemlju kao ja, bio sam u Budimpesti, ali svejedno, prisustvovao sam tome svakog dana gledajuci, slusajuci i tako dalje. Dakle, niko nije mogao da pobegne od toga, cak i onaj koji je fizicki otisao je ostao u tome mentalno i sada je vrlo tesko suociti se sa tim i reci - da, mi smo zaista tu bili nemocna strana."
 
Uvidevši da bi naučni eksperiment u mojoj režiji lako mogao da se pretvori komad sa plakanjem i pucanjem, dame se "teška srca" odlučiše da kolektivno odu kupovinu... Iz garaže me podsećaju da izveštaj o eksperimentu mora biti gotov do sutra. Skidam one smešne naočari prisećajući se naučnih radova iz mladosti... Voda U Kiselinu = VUK. Ovu naučnu definiciju vazda mi je u kafani Zelengora ponavljao Steva konobar... uvek kada bi nanovo inicarao hemijsku reakciju aktivnih elemenata: Banatski rizling plus Knjaz Miloš... Na internetu ubrzo pronađem gotovu analizu neke slične hemijske reakcije, doteram, odštampam... a onda malo pojačam radio: "...i tu se uvek valja setiti inserta iz filma Indijana Džons, kada se ispred njega pojavljuje jedan ratnik, mase sabljom, on ga gleda, gleda, uzme pistolj, pukne, pogodi ga u celo i ovaj padne mrtav. Znaci, sva ta neka pozivanja na tradiciju, suocena sa modernom tehnologijom gube bilo kakav znacaj, postaju smesna,komicna, farsicna, osim ako vi niste taj koji je zrtva, onda to postaje tragicno. Ali za nekog ko gleda sa strane, to deluje farsicno. I to je situacija u koju smo svi mi bili dovedeni i zato je vrlo tesko sa tim se suociti, i bojim se da ta neka vrsta poricanja da se to dogodilo ne potice samo od strane bivseg rezima, njima je to u interesu, potice i od strane liberalnih krugova. Vrlo je tesko prihvatiti, ako ste vi bili neki intelektualac u socijalistickoj Jugoslaviji, koji je priman svuda, mogao je da ode na bilo koji univerzitet, mogao je da dobije najprestiznije svetske stipendije - a onda su te sankcije bile uperene ne protiv rezima, rezim se obogatio kroz sankcije, sankcije su mu omogucile da drzavnu svojinu prevede u privatnu i da ima startne pozicije kasnije za privatizaciju, pa sada niko ne moze da ih stigne, a ko je stradao - stradali su gradani, stradala je intelektualna elita, onaj deo koji nije pobegao ili koji nije imao mogucnosti da ode."

Nastaviće se....

Izbori bili, prošli... a pregovori se nastavljaju punom parom. Delegacija SRS u punom sastavu je otputovala u Hag da poseti voljenog predsednika. A tamo...

A koga je Ivica u Moskvi posetio?

Trijumf amnezije 

     
Petar Luković  
15.05.2008.

Srpska postizborna drama u šest činova

ULOGE: Boris Tadić (Koalicija oko Demokratske stranke, 103 mandata), Tomislav Nikolić (Srpska radikalna stranka, 77 mandata), Vojislav Koštunica/Velimir Ilić (Demokratska stranka Srbije/Nova Srbija, 30 mandata), Ivica Dačić (Koalicija oko Socijalističke partije Srbije, 20 mandata), Čedomir Jovanović (Liberalno demokratska partija, 13 mandata), Various Artists (Mađari, Bošnjaci, Albanci – stranke manjina, 7 mandata).

ČIN PRVI/ KAKO JE ŠAMPANJAC PROGLASIO VELIČANSTVENU POBEDU PROEVROPSKIH SNAGA KOJE SU ZABORAVILE MATEMATIKU:

Svega nekoliko minuta nakon što su objavljeni šokantni rezultati samoproglašenih historijskih izbora, glasači zaljubljeni u Borisa Tadića, Mlađana Dinkića, Vuka Draškovića & njegovu Danicu, Nenada Čanka i, čak takvih pacijenata ima, u Rasima Ljajića – energično su isključili mozak, odlučni da senzacionalni rezultat od 103 osvojena mandata koalicije "Za evropsku Srbiju" praktično pretoče u alkoholnu euforiju koja je u tečnom naletu cunamija kolektivno poništila poslednje ostatke izborne matematike.

Slavlje na beogradskim ulicama, vitlanje partijskim zastavama uz ritualnu vožnju automobilima s nogom na sireni – bili su tek uvod u katarzično okupljanje na Terazijama, ispred prostorija Demokratske stranke, gde se veselnicima obratio Boris Tadić, raspolućen od troprstaških pozdrava, muških udaraca po ramenima, sočnih poljubaca, vatrenih zagrljaja i tradicionalnog macho-bondinga u obliku sportskih grimasa; potpuno zaboravljajući primitivnu operaciju sabiranja koja zahteva da Vladu formira onaj tko skupi 126 mandata – penušavi Tadić objavio je da pobeda njegove koalicije "znači odgovornost i nastavak reformi u svim oblastima života".

Energičan kakvim ga je bog kilavog dao, ustanovio je "da treba odmah početi da se radi, jer je potrebno što pre formirati Vladu koja će zemlju uvesti u Evropsku Uniju i boriti se za očuvanje Kosova i Metohije".

Kad mu je nivo šampanjaca u krvi dostigao kosovsku tačku ključanja, Tadić je oko ponoći prisutnima obećao da je "spreman da razgovore o novoj Vladi počne odmah večeras", zaboravljajući ne samo koliko je sati i da je "večeras" odavno prošlo, već svesno izbegavajući da pomene da razgovore o budućoj Vladi jedino može da vodi sa Vojislavom Koštunicom ili Ivicom Dačićem, što bi u trenutku opštekoalicione žurke sasvim zajebalo i otreznilo atmosferu. Umesto da svojim vaskolikim fanovima pantonimom objasni da većinu neće imati ni ako prihvati omraženi LDP ni manjine svih boja – Tadić se odlučio da otkrije kako je njegova pobeda "najveći uspeh u istoriji demokratije", ništa pad Berlinskog zida, ništa pobeda protiv fašizma, ništa Francuska revolucija, jedan je Boki Taki u istoriji demokratije!
 
ČIN DRUGI/ KAKO SMO SAZNALI DA JE SLOBODAN MILOŠEVIĆ BIO POTPUNO NEVIN I UVEK PODRŽAVAO PROEUROPSKE IDEJE KOJE DANAS NASTAVLJA NJEGOV UČENIK IVICA DAČIĆ, POLITIČAR EVROPSKOG FORMATA U SOCIJALDEMOKRATSKIM POLNIM DIMENZIJAMA:

Na krilima mučenog šampanjca, ponedeljak ujutru osvanuo je sa dnevnim listom Danas i retko poremećenim naslovom "Istorijska pobeda evropske Srbije"; najprimitivnija SAO-matematika kaže nam da je zbir od 103 (Tadić) + 13 (Jovanović) + 7 (manjine) jednak broju 123 i da u pitanju nije nikakva "istorijska" pobeda, već očajnički pokušaj da se nešto od 127 mandata Patriotskog Bloka (Nikolić, Koštunica/Ilić, Dačić) prevede na ovu drugu, tobož proevropsku stranu.

Koliko je ds-ludilo uzelo maha, pokazuje uvodni komentar glavnog urednika Danasa Mihajla (nekad: Mihalja) Ramača koji je u sportskom maniru Saveza Komunista napisao vrstu brežnjevljevske skaske u čijim rečenicama sve eksplodira od polne ljubavni glede mudrog Borisa Tadića: "Dobro jutro! Demokratska stranka Borisa Tadića prekoračila je stotku. Kad krene lavina, to je to – evropska lavina. Širi dalje: idemo dalje! Kad voda dođe do vrata, dešava se upravo to što se desilo u nedelju. Ljudi pamte devedesete i znaju ko je nevera. Glas za Koštunicu i Šešelja bio je glas za prošlost. Ostalo je budućnost. Radikali odlaze. Nisu smeli da se otarase Šešelja. Imaju ga. I šta sad? Srbija ide dalje! Evropska Srbija nije zemlja gubitnika. Nije vreme da se pita ko je izgubio. Srbija će biti evropska samo ako dobiju svi njeni građani. Oni to mogu. Mi to možemo. Srbija ide dalje. Dobro jutro, Evropo!”.

Površno iščitavanje teksta druga Ramača, a kako drukčije čitati Ramača nego najpovršnije – otkriva da je DS, u čije ime govori Mihalj zvani Mihajlo, abolirao Socijalističku partiju Srbije od pošasti devedesetih godina: za sve su krivi jedino zli radikali i pomahnitali Koštunica, nigde da se pomene Slobodan Milošević i njegova SPS falanga koja je čitav Balkan terorisala više od decenije i iza koje su ostali stotine hiljade mrtvih, srušeni i granatirani gradovi, koncentracioni logori, pustoš i kal, sve u ime sulude ideje "zaštite Srba" van granice Srbije, što danas, otvoreno, a što ne bi, traži današnja Socijalistička partija Srbije na čelu sa Ivicom Dačićem, kad ovih dana, u uslovima o budućoj Vladi, pominje Republiku Srpsku, Haški Tribunal ili srpsko Kosovo u braku sa srpskom a ženstvenom Metohijom. Privući Dačića k Tadiću – zadatak je ravan Titovom naređenju da "Prozor mora pasti". I pao je!
 
ČIN TREĆI/ DETERDŽENT DEMOKRATSKE STRANKE NAJBRŽE UKLANJA KRVAVE MRLJE PROŠLOSTI; SPECIJALNI SISTEM ENZIMA DAJE VAM ČISTO SPS RUBLJE, MIRISNO I SVEŽE, UKRAS ZA SVAKU SRPSKU PORODICU KOJA JE GLASOVALA ZA BORISA TADIĆA:

Nije prošlo ni 24 časa od izbora, a Demokratska stranka već je objasnila da je SPS nešto "sasvim novo" u odnosu na onu stranku koju je vodio Slobodan Milošević i u kojoj je – gle! – Ivica Dačić radio kao portparol od 1992. do 2000. godine! Predsednik Političkog saveta Demokratske stranke Dragoljub Mićunović tvrdi da SPS nikako ne treba porediti sa radikalima – što jeste točno, radikali su devedesetih bili u vlasti nešto više od osam meseci, sve ostalo vreme vladao je SPS! Božidar Đelić, potpredsednik tehničke Vlade, isti onaj koji je potpisao famozni Sporazum o pridruživanju sa Evropom, juče je izjavio da Demokratska stranka i SPS imaju "identičnu ideologiju", iz čega bi se svašta moglo izvući kao zaključak, recimo, znači li to da đeneral Mladić nikad neće biti izručen kao što obećava Ivica Dačić? Ako ovih dana u Požarevac, na Miloševićev grob, u znak pokajanja, ode Boris Tadić – biće to sasvim prirodno.
 
ČIN ČETVRTI/ OMD ELECTRICITY ILI KAKO JE IVICA DAČIĆ POSTAO NAJVAŽNIJI SRBIN JOŠ OD NIKOLE TESLE: GDE ON SPS VISINOM, SRBIJA BEŽIČNOM DALJINOM:

Ko je takva belosvetska budala pa veruje srpskim novinama i njihovim naslovima, već je viđen za posmatranje: u sredu ujutru naleteo sam na Blic na čijoj naslovnoj strani stoji naslov "Tadić se dogovorio sa socijalistima!", a odmah, nenamerno, na Pravdu gde Tomislav Nikolić slavodobitno poručuje "Imamo Vladu!". Ispostavilo se da budućnost države Srbije, budućnost čitavih izjebanih generacija, budućnost u većini priglupih građana, zavisi samo od Ivice Dačića, rođenog u selu Žitorađa, poznatog po tome što je to rodno mesto Cece Ražnatović!

Ako se Ivica prikloni Borisu, eto nas u Evropi! Ako se Ivica prikloni Nikoliću i Koštunici, eto nas u Rusiji!

Sama činjenica da je Srbija došla u situaciju da zavisi od jednog čoveka koji danas sedi i kao zavodljiva i pohlepna mlada prikuplja ponude: hoću predsednika Parlamenta, hoću pet ministarstava, hoću da budem premijer ili makar potpredsednik Vlade, hoću da mi Tadić obeća da će sačuvati Republiku Šumsku, hoću da mi Koštunica obeća da Kosovo više neće biti nezavisno – izgleda kao Horror koji se nije dojmio Ramača u njegovom orgazmičkom komentaru; kad se Srbija probudila, shvatila je da je ama baš sve moguće – da se Tadić prikloni Dačiću ili da se Dačić, u belom odelu, pridruži gubitnicima koji su spremni da mu se seksualno daju ne bi li Koštunica treći put postao premijer a Toma Nikolić konačno izjavio da su nakon godina muka stigli na vlast.

Šta god da se desi, kojem god stadu da se pridruži odlutali Dačić – Srbija je u komi: verovati da će Srbija biti na evropskom putu ako on padne Tadiću u krilo, jednako je bezumno koliko i frivolna pomisao kako će Vuk Drašković, kao član Tadićeve klike, objasniti sebi da u Vladi sedi sa svojim SPS dželatima o kojima nikad nije imao nijednu lepu reč; ili je, možda, vlast tako slatka da će Drašković i Dačić izmiriti, svi smo mi Evropljani, ko je koga ubio na ibarskoj magistrali nije bitno, važno je da smo uz Tadića, zar ne vidite da nas Europa podržava, spremna je Evropa da zaboravi Miloševića, stvarno, tko to beše Slobodan Milošević?
 
ČIN PETI/ IVICA GLJIVICA ILI KAKO SMO SPREMNI DA SVE ZABORAVIMO POSLE IZBORA AKO NAM JE GLJIVIČNO OBOLJENJE NEOPHODNO:

Pred hirurškim izborom: hoćete li da vam amputiramo ruku u času kad se Tadić & Dačić seksualno spoje ili želite da vam odsečemo nogu u situaciji kad se Dačić u krevetu pridruži Koštunici i Tadiću – izbor je logičan: da napustim zemlju u kojoj me suočavaju sa ovakvim izborom. Prizor iz nedaleke budućnosti: da Ivica Dačić, recimo, ministar inozemnih poslova, ode u New York, gde će kenjati o Kosovu i pretiti vojnom akcijom kao što je činio svih ovih meseci, tražeći da vojska i policija krenu u bespoštedni rat za srpske teritorije, a da se svi pravimo blesavi jer je on deo "proeuropske Vlade" ili deo "Patriotskog fronta" Koštunice i Nikolića, izaziva instant mučninu.

Jebeš državu u kojoj sve zavisi od Ivice Dačića!

Taj mali pajac, navodno brinući o radnicima i njihovim pravima, u koaliciji sa Strankom penzionera (koju predvodi Živi Leš nekog dvestagodišnjaka) i nekadašnjim Arkanovim saborcem Draganom Markovićem Palmom, vlasnikom svakog živućeg bića u Jagodini i okolini – danas je lik o kojem govori čitav svet, zbunjen i preneražen činjenicom da od Miloševićevog portparol-jataka zavisi Srpska Budućnost.

Dačićeva stranka je vehementno protiv izručenja ratnih zločinaca Haškom Tribunala; ona, navodno, jeste za evropske integracije pod uslovom da se prizna da je Kosovo deo Srbije (hi-hi-hi), ona je za socijalnu pravdu (a ko nije?), njoj je Republika Srpska centar sveta baš kao i Dejtonski sporazum koji tu Šumsku tvorevinu održava u životu; konačno, Dačićev SPS ovu je kampanju započeo Miloševićevim govorom iz 2000. godine, ne samo da se SPS nije odrekla Miloševića nego će ako bude trebalo mrtvog Miloševića uvesti u ovu ili onu Vladu, kako Ivica odluči.

ČIN ŠESTI/ SPS NIKAD NIJE BIO U VLASTI DEVEDESETIH GODINA ILI KAKO ĆEMO VAS UBACITI U SOCIJALISTIČKU FUCKING INTERNACIONALU:

U već dve kampanje Demokratske stranke koja se zasnivala na zastrašivanju birača da će im se devedesete vratiti - SPS Slobodana Miloševića gotovo da nije bio pomenut. Glavni protivnik Tadićeve DS bili su radikali: oni su optuženi za rat, za inflaciju, za bedu, za redove, za nestašice. Istina je sasvim drugačija: Dačićev SPS je bio zaslužan za sve – za ratove, za novčanice sa trinaest nula, za ubistva, za masovne zločine, za agresiju na tuđe teritorije, za zaslužene sankcije. Ako se sutra, posle svega, ovakav DS baci u Dačićev zagrljaj, samo da bi formirao Vladu, a da sve ovo prećuti – a neće smeti da pisne, biće Tadić manji od makovog zrna – sve priče o brzom ulasku u Evropu, o velikim investicijama, ukidanju viza, izgledaće kao Ramačev tekst, mnogo entuzijazma, bez morala.

A možda nam u Srbiji moral samo smeta?

Zašto ne uskliknemo s ljubavlju svetitelju Ivici: Povedi nas u Evropu, o, ti Pravedniče koji najbolje znaš!

SPS će postati član Socijalističke internacionale, Evropa će se Dačiću ulagivati, ne treba da se vraćamo u prošlost, treba nam Ramačeva budućnost, dobro jutro SPS!

Good morning, SPS Europe!

Feral Tribune, 14.05.08.

"Mislite na decu..."

Još uvek nekako odolevam... odlučio sam da ne pišem o nastupajućim izborima a iskreno, prolajao bih iz sveg glasa. Sve se nešto nadam preduhitriće me predizborna tišina... a opet ne mogu ništa da obećam... daleko je četvrtak.

Za ovu priliku izdvojio bih besedu književnika Marka Vidojkovića:

" Nekako mi je valjda postalo logično i normalno da Koštunicu, radikale i SPS svrstavam na neku protivničku stranu, a sada su se i sami tamo zajedno svrstali, tako da je pravo olakšanje kada Koštunicu imaš tamo gde mu je i mesto, među radikalima i SPS-om. Onda je nekako kul, onda je jasan taj blok. Onda gledaš šta je ono što ti ostaje sa druge strane i onda ti postaje stvarno teško da sebe doživiš kroz tu drugu stranu. Počneš na onim njihovim masovnim promocijama da gledaš lica koja stoje iza stranačkih prvaka i misliš se - jebote, jesu li oni normalni, čoveče, mene je blam što ih gledam. A to su kao neke partije koje su proevropske i koje će konačno da nas odvedu u Evropu. Tako da mi je bedna ponuda. Neću biti tu mesec dana i u jednom momentu sam bio u fazonu, hajde, kao biću u Austriji, nije toliko daleko, doći ću za taj vikend da glasam. Ali sad sam u fazonu, jebote, kad me već život oterao odavde baš u tih mesec dana, što bih ja bio idiot da sad iz svog džepa plaćam kartu i dolazim ovamo i dajem svoj cenjeni glas i opet - za koga tačno i za šta tačno.

Polako sam počeo da doživljavam neku vrstu kontrakatarze kada je u pitanju Evropska unija, odnosno taj zapad. Kada premotaš film unazad poslednjih godinu dana, možeš da pomisliš da su oni kompletni retardi ili, što je mnogo verovatnije, kompletne barabe. Ja sam jedno pet puta ispratio potpisivanje sporazuma o viznim olakšicama. Prošle godine u proleće smo to potpisali, odnosno zamalo da ne potpišemo, jer je Toma grobar postao predsednik skupštine. E, onda smo ipak potpisali sporazum o viznim olakšicama. Pa smo još jednom u međuvremenu dopotpisali, da to bude jači potpis, pa smo onda dobili vizne olakšice od januara. I kad prvi put od dobijanja tih viznih olakšica odeš da vadiš šengensku vizu, skapiraš da to nisu olakšice. Znači, nisam platio vizu, a ovi ostali plaćaju 35 evra, ali to na godinu dana, multi ulasci – ne. Ja sam dobio tačno onoliko koliko mi treba, mesec dana, a em sam u kulturnoj razmeni, em sam novinar. Očigledno je da im je toliko slatko da ovde drže status quo.

Kruna svega je Ramuš Haradinaj. To mi je stvarno utisak prve polovine ove godine, jer mi nezavisnost Kosova nije toliki utisak. Ali kao što sam znao da će Kosovo da bude nezavisno, pa ono bude nezavisno, isto tako sam znao za ovoga da će najverovatnije zbog nedostatka dokaza, jer je pobio sve svedoke, da ga oslobode. E, kada ga oslobode, tebi se kompletno sruši sve. Sad stvarno svaka budala može na ulici da mi dođe i da me pljune zbog tog Haga, a ja neću moći da uzvratim, neću imati kontra argument. Da je nekompetentno tužilaštvo - čisto sumnjam. Taj sud je doneo odluku da Haradinaj do početka suđenja bude na slobodi. Znate zašto se optuženi drže u pritvoru - zbog opasnosti od bekstva i da ne utiču na svedoke. Ovaj je uticao na svedoke metkom u glavu. E, to je ono komplet lepinja u kojoj se mi nalazimo, onako u onoj srži, onom najmasnijem delu, sa najviše holesterola. Mi smo u toj komplet lepinji.

Kada ja izgubim svaki argument vezan za jebeni Haški tribunal koji nas drka sve ove godine, kakav argument će to tek biti nekom ko glasa za radikale ili nekom ko je inače gledao na taj sud kao na antisrpski i nepravedni. Odmaganje na svim mogućim poljima.

Da bi se pravila petooktobarska atmosfera, potreban ti je neki DOS. A u njemu je LDP sasvim logičan momenat. Samim tim što ne postoji interes da se ide u jednoj koloni, svi zajedno i to, nego se i dalje ostavljaju odškrinuta vrata i za DSS, meni je jasno da je taj viši cilj, kao i mnogo puta do sada, malo prenaduvan. Tebi je zapravo cilj da i dalje u celoj toj mreži stranaka budeš neko ko deli kolač. Sve što levitira nema masu, tako da i koalicija na čelu sa Borisom Tadićem, koja levitira između zemaljskog i nebeskog carstva, nema masu, nema snagu, nemaš za šta da se uhvatiš. Mnogo više snage i materijala za koji možeš da se uhvatiš imaju oni koji radikalnije pristupaju kosovskom problemu. To je ta desnica na čelu sa Koštunicom i Tomom grobarom. Nisam siguran da ponavljanje - i Kosovo i Evropska unija - može da dovede do frapantno boljih izbornih rezultata, nego što bi to mogla jedna koalicija u kojoj bi bio LDP i koja bi insistirala na Evropskoj uniji i na realnosti, bez ideje da bilo ko odavde prizna nezavisno Kosovo. Niko nas ne tera da mi priznamo nezavisno Kosovo.

E sad, pošto ja to tako gledam, onda sam ili budala ili možda nemam dovoljno informacija. I pošto ne volim sebe da gledam kao budalu, uvek pretpostavim da nemam dovoljno informacija. A dovoljno informacija u našoj politici možeš da imaš samo kada gledaš stvari iz njihovog pojedinačnog ugla. Pojedinačni ugao se tiče samo moći i novca. Onda ti vidiš da tu nikom ništa neće da fali. Svi oni će da voze nove pežoe i mečke i džipove, svi će da ostanu na svojim pozicijama i njima lično će svima da bude do jaja. Skapiraš da stvari mnogo više zavise od njihovog internog dogovora, nego od tebe budale koji ćeš da izađeš na izbore i nešto zaokružiš. Više cenim radnicu u trafici nego predsednika i premijera zajedno sa svim njihovim mačkama, kučićima i švalerkama. Muka mi je da ih gledam. To je prosto isti tip ljudi, srpski političari leve, desne, evropske, proruske, mog dupeta orijentacije. Znači, oni su svi isti. I kada takvom nekom priznaš pobedu i kažeš - okej, velike ste face - to je znak da si zaista u lošoj poziciji.

Ono u čemu je razlika između Evropske unije i ove putinovske Srbije je u kontroli vlasti. Mi nemamo kontrolu nad njima još od Prvog srpskog ustanka, a možemo da odemo i dalje u prošlost. Jebote, ovde se sve deli na nahije i kad nešto zagrabiš, to je samo tvoje: Beograd je tvoj, Srbija je tvoja, ministarstvo za infrastrukturu je tvoje. Ovo nije sistem u kojem je moguće baviti se politikom na način na koji se njome ljudi bave u Skandinaviji. Ovde nema nijednog političara koji će dolazak na vlast u Beogradu gledati isključivo kao priliku da konačno okreči sve ove jebene zgrade oko nas - sive, odvratne i nikakve. Tako da, dok ne dođe vreme da ti možeš da radiš posao političara za platu, a ne za tal ili za dil, nema ovde ništa od napretka. A to vreme može da dođe jedino ako se ova zemlja približi Evropskoj uniji. I to je onaj bottom line. Boli me uvo za Havijera Solanu i za Olija Rena i za sve te pajace koji su isti kao i ovi naši pajaci. Boli me uvo i za Haradinaja, boli me uvo i za Haški sud, bottom line je da je jedino zbog čega je dobro da se ova zemlja približi Evropskoj uniji to što će njenim građanima da bude bolje. Njeni građani će, verovali ili ne, da budu slobodniji ako su deo Evropske unije nego ako su deo samostalne herojske Srbije.

Prvo smo parafirali sporazum, pa ga onda nismo potpisali, pa su nam ponudili prelazni sporazum, pa su nam ponudili da ga potpišemo posle izbora, pa nam sad kažu da možemo i pre izbora. Onda još ovi nesrećnici odavde glume neke kurčevite likove - nemojte da se Evropska unija meša u naše unutrašnje poslove. To je toliko bedno, to je toliko prozirno i to toliko ide radikalima i Koštunici na ruku, da je to kao u onom vicu - nemoj molim te više da me braniš, nemoj molim te više da mi pomažeš. Jer taj koji je sve ove godine imao priliku da ti pomogne, da da neki konkretan signal, odjednom sve to zbućka i ispljune te iz sistema i ti ostaneš tako sam. Ne vidim nijednu drugu mogućnost, osim da nastavim da vam ponavljam kao papagaj ono što sam ponavljao u već nekoliko Peščanika unazad - čovek mora da se okrene svom životu, sebi i svojim najbližima. A ljudima koji glasaju za radikale i DSS treba da se okrenemo kao ljudima kojima treba pomoći, kojima nije sve sasvim jasno. Nikako se ne treba nadrkavati na njih i bacati im hate.

To je jedna opšta igranka u kojoj ne mogu da skapiram da li je sada grad Beograd, u kojem su na vlasti DSS i DS, odneo veliku pobedu protiv zlog gospodara Miškovića i ovog Beka, tako što im je oduzeo jedan deo Luke Beograd koji su oni kupili. Pa čekaj, stani, je li to sad neki drugi DSS u Beogradu na vlasti, od onoga koji omogućava Miškoviću da kupuje celu Srbiju? Da li je to neki drugi DS, jesu li to neke druge stranke? Jesu li to neki drugi programi, šta se dešava. Zašto je to različito na nivou lokala u odnosu na republički nivo? Nije različito, zato što su oni svi u ekipi. Možda ljudi ovo ni ne žele da skapiraju. Ceo svet funkcioniše po principu stoke i ljudima je lakše da se razvrstavaju u čopore. Pa imaš proevropski čopor i proruski čopor, što je glupost. Ni jedno ni drugo nema veze sa realnošću. Realnost je na mapi. Pogledaj mapu i sve zemlje oko Srbije i nju kao rupu. A niti je Kosovo deo Srbije, niti je Evropska unija baš toliko lepa i dobra i divna i ružičasta kako se ovde prikazuje. To je jedan surovi kapitalistički sistem koji je, eto, mnogo manje surov nego ovaj u kojem se mi trenutno nalazimo. On ti daje veće tržište i veće šanse pojedincu, a meni je pojedinac bitniji od srpskog naciona koji je ionako u kliničkoj smrti.

Fazon je u tome da je ta razuzdana i na prvi pogled ničim kontrolisana vlast verovatno veoma kontrolisana od strane istog tog zapada. Da se setimo Sablje, svega onoga što smo čekali, kao - kada će da uhapse Koštunicu. Vidiš političku pozadinu atentata i tebi je jasno koliko su njima ruke tu krvave do laktova, jasno ti je koliko su oni rovarili, jasno je koliko su oni davali mig Legiji i puštali zeleno svetlo na tom semaforu da se kokne Đinđić i ti sad kao čekaš da u Sablji uhapse Koštunjavog. Ne, njega nisu uhapsili. Nisu ga uhapsili ne zato što on je čist i dobar, nego zato što im je neko rekao - nemoj ovog da hapsiš, da li Montgomeri, da li Kroford, da li neka druga budala, ali zapad je taj koji je okončao Sablju i zapad je sigurno taj koji je doveo do kraja Živkovićevu vladu i zapad je sigurno taj koji je odlučio kako je ipak za stabilnost       ove zemlje, u zagradi čitaj - stabilnost njihovih mahinacija - najbolje da proevropski, ali konzervativni Koštunica bude premijer, evo već pet godina.

U tome je problem, to je ničim kontrolisano iznutra, ali nema opasnosti da to ugrozi Evropsku uniju. To opet ugrožava samo nas građane, ceo taj sistem koji su oni napravili. Prema tome, ukoliko Tadić ili Dinkić... ma ne mogu za Dinkića da kažem, čovek je učestvovao u svim vladama i srušio sve vlade. Koliko Dinkića ima? Koliko vas ima? Da li postoji neka fabrika u kojoj štancuju Dinkiće? Ne znam da li ijedan živ čovek može toliko da se svičuje i da te otvoreno pravi budalom. On je bio u Koštuničinoj manjinskoj vladi, pa je onda iz nje izašao, jer je kao došlo do ugrožavanja evrointegracija. Pa jebote, je l' te podržava Ivica Dačić? To ti je automatsko ugrožavanje bilo kakvih integracija - sa zdravim razumom pre svega. I ti si bio u toj vladi i onda si iz nje kao istupio, ali su ti svi ministri ostali u njoj. Pa si onda bio u drugoj vladi, pa si onda prvi izašao iz te vlade da kažeš kako ovako više ne može. Jebote, ne znam koliko glup čovek mora da bude da to ne skapira. Ali ja ne mislim da su ljudi ovde glupi. Kad kažem nekome - je l' ti vidiš, bre, kako ovaj Dinkić juče kaže ovo, a danas ono, taj će meni da kaže - ma boli me, bre, dupe, neću o tome da razmišljam, lakše mi je da kažem - ja sam za Evropsku uniju i sviđa mi se ova koalicija ili LDP i ja sam za to i to je to.

Dakle, koliko god Evropska unija stala iza nekakvog Dinkića ili Tadića, toliko sigurno stoji i iza Vojislava Koštunice, pa čak možda i iza radikala, nemam ni najmanje sumnje u to. Kad premotam film, to mi izgleda kao konstantna igra - uf, jedva je dobro pobedilo i ovaj put, zamalo smo se spasli. A nismo se spasli. Onog momenta kad su ubili Đinđića, mi smo propali.

Imaju 70 odsto izlaznost na izborima, ali ti ljudi su u suštini nisko pali, jer su samo žrtve jedne nametnute podele. Pola nas je za ovo, pola nas je za ono, a svi ćemo da se prodamo za 3.000 dinara - Evo ti 3.000 dinara, glasaj za mene - Evo tebi 3.200 dinara, glasaj za mene. Znači, bukvalno se u 200 dinara pravi razlika, a to tačno i jeste suštinska razlika između svih stranaka koje su u ponudi. 100 do 200 dinara, toliko vredi razlika između njih. Nije to čak više ni -  drži vodu dok majstori odu, to je jedna - boli me baš uvo politika. Znam da su ovi ljudi toliko bedni, toliko bez perspektive da će stvarno za 3.000 dinara da pevaju od sreće. Kad čuješ da oni nesrećni ljudi s Kosova treba da dobiju 16.000 dinara platu, dođe te sramota, jer po Beogradu su plate 500 evra. On za 16.000 dinara tamo štrajkuje i još ove budale odavde neće da mu daju te pare. A ove druge budale mu još puste Haradinaja da mu se vrati nazad. Mislim, komplet odvratno. Ta podela je potpuno pogrešna - ne postoje mi i oni u smislu nas proevropskih i njih proruskih ili prokosovskih, nego postoji podela mi i oni u smislu - mi građani i oni političari. Ti njima na čelu vidiš da su to osrednji kriminalci, sitni džeparoši, loše secikese - to su naši političari, uglavnom. Ti vidiš da se dalje od toga ne ide i meni je žao dobrih i pametnih ljudi koji su se na to upecali pre vremena. Nema normalnom čoveku mesta ovde u politici, ne na takav način. A ako ispadneš iz tog sistema, ti si se našao ili na listi za odstrel ili ćeš glavom bez obzira da pobegneš i nikom nećeš ni da kažeš šta si video, jer to što si video je horor, tu nema izlaza. Ti odmah ulaziš u talove - ej, sutra imamo sastanak sa ovima iz upravnog odbora - Čekaj, ko su ti - Neki SPS-ovci. - Ko? - Pa neki SPS-ovci. - Ko? - Ma da, kakve veze ima, to su naši ljudi provereno, znamo ih iz srednje škole. E, tako izgleda naša politika. Kad postaneš političar na najdebilnijem, fakultetskom nivou, odjednom su svi oni isti, odjednom ti je onaj sa suprotne strane bliži nego tvoj glasač.

Ja sam prosto samo tendenciozno spustio loptu, da ne bi bilo nekih sranja ako ova stoka, pardon, pobedi na na izborima. Onda svakako već i pre toga moraš da se prema tome okreneš kao prema jednoj realnosti, a ne kao prema smaku sveta. Ko god pobedio, nema tu neke preterano velike razlike koja bi morala da dovodi do puške u rukama, jer ta puška u rukama sigurno neće biti u rukama Biljane Srbljanović i Borke Pavićević i Marka Vidojkovića, nego će da bude u onim istim rukama u kojima je i do sada bila. Nikada u životu ne bih dopustio nekome da me na bilo kakav način ugnjetava, ali pametno je u ovom trenutku prići toj drugoj strani mirno i staloženo, sa jasnim saznanjem koliko su i oni sjebani, gledano iz ugla jednog običnog, prosečnog glasača, a oboje znamo da su ti koji glasaju za radikale još mnogo sjebaniji nego što smo mi. Prosto, mora da se shvati kakva je realnost, a realnost je da u ovoj zemlji živi sedam i nešto miliona raznih glasača i da su realno ljudi koji razmišljaju, koji govore kao ljudi u Peščaniku i dalje manjina. Stvar oko koje ćemo se i ti i ja i svaki glasač radikala složiti je da, kad dođe ministar, ma iz koje stranke bio, i da ti 3.000 dinara da bi te potkupio pred izbore, to je svakako do jaja ponižavajuće za sve nas i oko toga možemo da se složimo. E, kad nađemo najmanji zajednički sadržilac možemo da krenemo dalje, da vidimo šta je zemlja u kojoj živimo i kuda ona uopšte može da ide.

Mesec dana je ostalo do izbora, ali meni je tenzija do te mere narasla da ja nisam imao kud nego da spustim loptu. Pa popizdeo bih, jedino da na kraju udaram glavom o zid. Znači, baš zbog tog stanja neverovatne napetosti ja sad ovako pričam. To je toliko jako da ti ne možeš da se odupreš histeriji, ne možeš. Ovde svake izbore prati neverovatna histerija, panika, tragedija. Ljudi, bre, padaju mrtvi po ulici od infarkta. Ono što najviše ubija je ta napetost po ulicama. To je taj osećaj da kad izađeš na ulicu, samo osetiš jednu ogromnu količinu tenzije, pritiska koji ljudi osećaju i šalju drugim ljudima. Ali to je način kako se upravlja ljudima, jebote, još pre više hiljada godina je uspostavljen princip - zavadi pa vladaj. Mnogo je lepo vladati, kad imaš narod koji se međusobno mrzi."

Ovih dana, puno više nego ranije, pratio sam šta se zbiva u mom zavičaju. Onda, onako naprasno, poželeh da i sam izrazim svoje utiske, stavove, razmišljanja... Počeo sam... i najednom... "ujedoh" se za jezik, plajvaz, tastaturu... suviše je crno da ne kažem zloslutno... Prošvrljam potom srpskim web prostorom i pronađem kako razmišlja dama uz čije emisije ("Niko kao ja") sam odrastao, formirajući političku svest i analitički duh... Svetlana Lukić:

"Obraćam vam se u množini, u nadi da danas imamo više od jednog slušaoca. Svi su, umorni od svega, jedva dočekali ove praznike koji ne slave, da uteknu iz stvarnosti; neko u Egipat, neko u Grocku, neko na terasu, a neko u zadnje dvorište roditeljske kuće.

25.000 američkih lučkih radnika je 1.maj obeležilo protestom protiv rata u Iraku, besni i poniženi radnici u Nemačkoj i Turskoj su se na demonstracijama potukli sa policijom, to jest sa državom koja ih ponižava, a naši radnici su ili obrtali janjad po Košutnjaku, Čairu i ostalim izletištima ili su se okupili na Trgu Nikole Pašića u društvu predsednika DS-a i SPS-a. Koštunica im se nije pridružio; on ne priznaje podelu naroda na radnike, industrijalce, policajce i gimnazijalce. Narod može biti ili sa Kosova ili neka sve mutna Marica odnese.

Ove nedelje smo, dakle, potpisali legendarni Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Zanimljivo je bilo gledati koliko je svima za tim stolom bilo mučno. Vuk Jeremić je očigledno bio ljut što mu je Đelić preuzeo slavu i potpisao sporazum, Đelić je prkosno podigao hemijsku olovku, da bi nama, koji smo se šalili na njegov račun, pokazao čija majka crnu vunu prede. Predsednik se smeškao, pravio mangupske grimase, a sve iz straha kako će se to istorijsko NE Koštunici odraziti na njegov sopstveni izborni rezultat i pregovore o budućoj vladi. Odmah je u Beogradu i drugim gradovima organizovano spontano slavlje u maniru navijača Čukaričkog, a Srbi iz severne Mitrovice su zapalili predsednikovu sliku i na mitingu, kolektivnim dizanjem ruku, glasali protiv sporazuma. Braća i sestre iz severne Mitrovice su umislila da im je istorija poverila misiju da izlaze na gradski trg i glume grčku agoru, na kojoj će nekoliko stotina svesnih patriota na smrt osuđivati svakog Grka, pa bio on i Sokrat, ako posumnjaju da su baš zbog njega izgubili peloponeski rat.

Koštunica je zbog ovog potpisa podivljao. Njegovi epigoni u liku Bubala, Mladenovića i ostalog polusveta smislili su budalastu frazu: to je Judin pečat na Solaninom papiru. Zanima me, ako je Tadić Juda, ko je Isus Hrist? Pretpostavljam da je to raspeto Kosovo, ali koji đavo je tu Koštunica. Verovatno su on, Velja Ilić, Samardžić i Bubalo apostoli. Ili, ako je Koštunica skrušeniji hrišćanin, verovatno je sebi namenio ulogu vernika-stigmate, to je ono kada neko počne da krvari na mestima Isusovih rana na krstu. Tako razumem ovo njegovo histerisanje po predizbornim mitinzima, kao demonstraciju fizičkih bolova koje oseća zbog Judinog pečata. Samo čekam kada će Koštunica Vojislav sebi da prereže vene, odnosno da dođe na neki miting sa čavlima zabodenim u šake. To bi bio veličanstveni prizor.
Postoji i apokrifni scenario po kojem je Koštunica Marija Magdalena, ali ne mogu sada da vam razrađujem detalje.

Braneći pred drugima i sobom odluku da potpiše sporazum, Tadić je naglašavao dve stvari - da sporazum potvrđuje rezoluciju 1244 i da donosi mnogo novih radnih mesta. Dobro je što je predsednik našao malo državničkog vremena da prozbori koju i o radnim mestima, a ne samo o teritorijalnom integritetu. Međutim, morao je reći da ovaj sporazum i dalji proces pridruživanja znači i pomoć u demokratizaciji zemlje, u reformi pravosuđa, administracije, carine i čega sve ne. Pa i Pinoče i Franko su otvarali nova radna mesta. Prekjuče je u Kini pušten u saobraćaj most dug 36 kilometara, koji je pravo graditeljsko čudo. Ali praktično istoga dana 17 ljudi na Tibetu je, zbog učešća u demonstracijama, osuđeno na dugododišnje kazne, među njima i pet monaha, od kojih je jedan osuđen na doživotnu robiju. Da ne pominjem da u blagodetima neverovatnog privrednog razvoja Kine ne može, iz opravdanih razloga, da uživa 4000 do 6000 njenih građana, koji svake godine budu osuđeni na smrt i streljani.

Tako da je odlično to što je predsednik odlučio da sporazum potpiše, odlično je što će to biti dobro za privredu, ali nama je EU potrebna kao hleb, ukoliko nameravamo da upristojimo ovu zemlju. Mi sami nemamo ni volje ni snage da napravimo pristojno sudstvo, da rasteramo ubice iz službi bezbednosti, da dovedemo u podnošljivo stanje administraciju, da sprečimo političare da tako masovno kradu, da sprečimo razne miškoviće da otkupljuju deo po deo države, da obuzdamo nasilje prema manjinama. Mi sve to sami nećemo uraditi i moramo potpisivanjem raznih sporazuma sa EU prihvatiti nametnute standarde i onda ih malo po malo primenjivati. Tako je bilo i pre 130 godina, kada je na Berlinskom kongresu Srbija od velikih sila dobila nezavisnost. Ona je tada prihvatila i obavezu da garantuje verske slobode, koje su se uglavnom odnosile na Jevreje, kojima je do tada bilo zakonom zabranjeno da se naseljavaju u unutrašnjosti Srbije.

Tvrdi se ponekad da sama EU nije baš demokratska tvorevina, i da kada bi EU konkurisala kod EU za prijem - ne bi bila primljena. Ali čak i oni koji to tvrde, ne spore da je ona pomogla mnogim svojim članicama da se demokratizuju, da su evropski sudovi pomagali građane svojih članica kada ih je nacionalno zakonodavstvo šikaniralo, da je EU sprečavala monopolsko ponašanje nekih velikih kompanija i protekcionističke mere nekih vlada. Nedavno je, posle velike pronevere u Société Générale banci, Sarkozi bio ozbiljno ukoren, jer je pokušao da onemogući strance da kupe akcije ove francuske banke. Pre godinu dana, skoro do evropskog suda je stigao takođe Sarkozi, jer je pokušao da onemogući Švajcarce da kupe jednu francusku farmaceutsku kompaniju. EU je sprečila Hajdera da dođe na vlast u Austriji, a Kurta Valdhajma naterala da se zbog svoje fašističke prošlosti povuče sa mesta predsednika Austrije. Koliko puta su ukorili Berluskonija zbog monopola nad italijanskim medijima. Naravno, Italijani su veliki dečaci i devojčivce i opet su izabrali toga čoveka za predesnika vlade; niko ih u tome ne može sprečiti.

Politika EU je često dvolična, licemerna, ali mi smo davljenici i ako nas ne uhvate za kosu i ne povuku, nećemo se spasti. Nadam se da je Tadić toga svestan i da je zbog toga, a ne zbog nekoliko hiljada novih radnih mesta i glasova, potpisao ovaj sporazum. Suviše dugo je glumio Nikolaja II Romanova, kome je politika bila dosadna i koji je, dok su se u Rusiji dešavali tekstonski poremećaju, u svom dnevniku na prvom mestu beležio uspehe koje je postigao u lovu. Za to vreme polupismeni mužik Raspućin je gospodario dvorom. Valjda će se, a verovatno neće, Tadić jednog časa odreći svojih mnogobrojnih Raspućina koji pletu mreže oko njegovog dvora.

Potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju je dobro i zato što su narodnjaci jasno pokazali svoje ludačko lice. Oni će, nema sumnje, ako sa radikalima naprave vladu, organizovati rušenje predsednika Tadića. I mi ćemo se, da čovek ne poveruje, uključiti u borbu za njegovu odbranu. 11. maja vraćemo se u 24. septembar 2000. Karte su malo promešane, ali Koštunica stoji tamo gde je oduvek i bio. On je kao crna rupa u središtu našeg sveta , rupa koja proždire sve koji pređu liniju horizonta. Kada se ta linija pređe, ni napred ni nazad više ne postoje.

Najtužnije je to što se plašimo jednog zombija, što ćemo možda biti poraženi od jedne ideje koja je tako dugo već mrtva i sada živi neki apokrifni život.
 
Negde sam pročitala priču o tome kako je pred kraj staljinističke ere u Moskvi kružila priča o nekom čoveku koji je ušao u Lenjinov mauzolej, odsekao njegovu balsamovanu glavu i izneo je. Dok je tako tumarao ulicama mašući svojim trofejem, niko od prolaznika se nije ni osvrnuo, nisu se osvrnuli ni policajci koji su mauzolej čuvali, ni posetioci koji su došli da odaju poštu mrtvom vođi. Mauzolej je bio prazna ljuštura koja nema nikakve veze sa stvarnim životom. Pitanje je kada ćemo mi prestati da se kolektivno pretvaramo, kada ćemo izgovoriti da je glava nacionalističkog srpskog projekta odsečena.To bi nam za početak vratilo slobodu i možda nas nateralo da se bavimo svojim opustošenim životima."