Svakoga jutra ista slika. Bojažljivo otvaram oči a onda… maksimalno koncentrisan i bezbedonosno pripravan pažljivo počinjem sa izviđačkim aktivnostima.

Pada mi oči da je put do kupatila poprilično zakrčen. U prolazu, odlučno odgurnem recesiju, ismejem inflaciju i totalno iskuliram situaciju. Kafa mi ne prija, bacam je u kanalizaciju, preskačem doručak da podržim stabilizaciju.

U kolima mozgovne vijuge zavijaju trbušni ples... na svim radio stanicama ista priča... nezposlenost, finansijska kriza, ekonomska depresija. Ubacim CD a tamo Andea Bočeli peva o stambenim kreditima, Elton Džon najvljuje propast banaka a Severina repuje tužnu priču kako su joj uzeli kuću pa sada mora da se potuca po raznim splavovima i brodicama...

Na parkingu kolega radosno maše “Sve je u redu!”, viče “nisu nas otpustili!”, urla. Dubok naklon šefu i nežni rukoljub direktoru... ma nije mala stvar biti zaposlen u ova šugava vremena. Preko imaginarnog zvučnika veselo objavljuju da je naša mala firma zabeležila veliki uspeh tokom minulog kvartala... ali da uprkos ovoj divnoj vesti sledi ona druga, manje lepa... da se sa otpuštanjima nastavlja. “Vi ste za sada bezbedni” poručuje strogo veliki brat, “a do kad’ će ne znamo!”

“Dobro je” uzdahnem duboko, “hvala bogu i drugu presedniku, danas sam pretekao”. Naspem kaficu i krišom zavirim u novine. Ćorkirali gospodina Mejdofa ali mu lovu još uvek nisu uzeli. Ne znam zašto se toliko uzbuđuju oko tog čikice? Ko uspe da glumom nadmaši Malkoviča, doskoči Spilbergovim specijalnim efektima i Vizelovoj humanitarnoj gramzivosti taj definitivno zaslužuje da zaradi neku crkavicu... dobro… 65 milijardi dolara nećemo da sitničarimo. Nešto razmišljam ipak je taj Mejdof malkice priglup... da se na primer, dosetio i na vreme lepo šmugnuo u Srbiju… Ministar Jeremić bi do sada u delo sproveo transfer stoleća... Mi Amerima isporučimo vremešnog Bernarda a oni nama oproste junaštvo delije Miladina a uz to nam pošalju i  milionče pride. I Vuk sit i poreski obveznici ošišani. Zatvorim virtuelnu štampu, zavijem novine u sajber rolnu, stavim ih u jedan od eletronskih džepova a onda krenem sa poslom. Kad’ sam bio mali vazda su mi poput mantre ponavljali kako “ne mogu oni mene tako malo da plate koliko malo ja mogu da radim”. Što pametan svet kaže - para i poljubaca nikad dosta... pa tako na platu se nikada nisam žalio... a posao? Pa valja se... onako malkice... protiv uroka i da ne čuje zlo!

Pozovem klijenta a on onako iz trka:

- Šta??? Hoćeš da ti platim? Ti nisi normalan majke mi! Posle svih ovih para koje vam je  dala država! Nije vam dosta nego još i bonuse delite.

- Vi verovatno mislite na AIG?

- Sad’ se jos praviš pametan... ma svi ste vi isti!

- Moj posao je da vam pomognem da sačuvate kuću”, pravdam se.

- Pomozi ti onim tvojim šefovima jer kad’ uzmem usranu motku...

- Gospodine, pre nego što kupite motku i obavite dodatne radnje glede "premazivanja" iste, ja bih vam ipak predložio da platite račun... jer priznaćete... vi trenutno živite besplatno!”

- J... ^%&% ja onu ^^%$^*^* i hohštaplersku u ^%$^*%&*%*!

Dubokim uzdahom olakšanja pozdravljam završetak radnog vremena. U kolima, poučen jutrašnjim iskustvom, gasim radio i bacam CD kolekciju kroz prozor.

Na semaforu, vozači iz susednih automobila nesto viču... zagledam ih pažljivo a pošto sam u špijunskim školama odavno naučio veštinu čitanja sa usana, prepoznajem poruku: “KRIZA, KRIZA SVUDA OKO NAS. PREKASNO JE, UZALUDNO SVE JE DUBLJI JAZ”. Okrenem glavu na drugu stranu upirući istovremeno pogled prema nebu… a tamo…  jedna velika bela... plastična kesa! Na daleki put krenula je još jutros... Evo šta se dogodilo. Čim je pojeo jutarnju inčaladu Hoze  je najpre rukavom obrisao usta a onda salvetom vragolasto gađao Karmelitu, na kraju, plastičnu kesu nehajno je frljnuo u atmosferu. “O moj bože, kakav primitivan svet!” pomislim glasno u sebi “u Srbiji se to rešava efikasno i po kratkom postupku!”  I zaista, dok se čitav svet kao nešto zanosi oko te globalne krize... organi u mojoj domovini deluju energično, strogo i pravično. Najpre su odredili tačan datum (1. april) kada svetska ekonomska kriza i zvanično “stupa na snagu”. Do tada, valjalo je rešiti par tekućih problema koji su od kapitalnog značaja za sve Srbe od Tokija pa sve do Milvokija... Krenulo se od najvižnije teme. Naime, posle fantastičnih rezultata elkološkog projekta “Više mesa, manje kesa” u Vranju, Vlada je odlučila da se plastične kese ukinu na čitavoj teritoriji Srbije. Ministarstvo ekologije procenjuje da će dosledna implementacija ove ekološki odgovorne i demokratski mudre odluke pomoći da se spasu svi delfini u Srbiji. Pošto su sačuvali planetu rukovodioci odlučiše da onako u (sitnom) hodu reše i problemčiće oko usvajanja zakona o diskriminaciji. Vrlo brzo zavladalo je opštenarodno veselje. Poslanici su veselo crtali dugu na zgradi skupštine, ministri se drže za ruke pevušeći zavodljivo “Love is in the Air”... Odluka o održavanju gay parade doneta je jednoglasno a kako saznajemo povorku će predvoditi Velja Ilić i Palma dok se uz graju veselih dečaka očekuje i Pahomijev blagoslov.

Tek kada sam stigao kući shvatam da sam ogladneo kao Miladin posle dobre kafanske šorke. Zavirim u šerpu a tamo... milina! Šnicla od soje u sosu od ekološki obojenog spanaća a sa strane i nekoliko brokolija čisto onako da se domaćin zasladi. Začuđeno pogledam ženu koja sa kuvarom u ruci oduševljeno dodaje: “... a za nedelju ćemo tortu bez jaja. Moraću da pozovem kumu da mi pošalje recept za UNPROFOR kolač i kackavalj od esencije...!” Učtivo objasnim kako sam ručao na poslu a i žurim u teretanu.

Na vratima vežbaonice sačeka me tužno obaveštenje da je objekat zatvoren do daljeg. Osvrnem se oko sebe... na klupi ugledam glavnog bildera iz kraja “pije pivu pljugu duva!” pitam o  čemu je reč.

- Nema više vežbanja prijatelju. Kriza je, još malo pa se debeli opet vraćaju u modu... kako stvari sada stoje uskoro ćemo svi bildovati... ali na gradilištu sa krampom u ruci, osmehom na licu i pesmom na usnama.”