Pre izvesnog vremena, sa velikim zadovoljstvom pratio sam "društvenu igru" u kojoj su blogeri imali zadatak da objave stare fotografije iz vremena kada su bili mali. Još tada sam obećao da ću učiniti isto čim se dokopam požutelih slika... i evo, sa priličnim zakašnjenjem, ispunjavam obećanje.
 

A može i ovako:

Bijah uhvaćen u zamku
I pozvan da se predam
Al taj nisam ja
Štuc u ruke i crta

Kako gordo teku suze
Skrivao sam mnoge ljude
Kao i imena
A sad i ona ginu sa mnom

Zatim djevojka u bašti
I spas u njenoj duši
Baš u pravi čas
Umrla je bez riječi

Trojica od nas toga jutra
A samo jedan živi
Al taj nisam ja
Grobnica je javna kuća

Kroz čempres vjetar duva
I kroz groblja vjetar duva
Draga sloboda
Da l' će znati da pjeva?

When they poured across the border

I was cautioned to surrender, this I could not do;

I took my gun and vanished.

I have changed my name so often,

I've lost my wife and children but I have many friends, and some of them are with me.

An old woman gave us shelter, kept us hidden in the garret, then the soldiers came; she died without a whisper.

There were three of us this morning

I'm the only one this evening but I must go on; the frontiers are my prison.

Oh, the wind, the wind is blowing, through the graves the wind is blowing, freedom soon will come; then we'll come from the shadows.

Les Allemands e'taient chez moi, ils me dirent,

"Signe toi," mais je n'ai pas peur; j'ai repris mon arme.

J'ai change' cent fois de nom, j'ai perdu femme et enfants mais j'ai tant d'amis; j'ai la France entie`re.

Un vieil homme dans un grenier pour la nuit nous a cache', les Allemands l'ont pris; il est mort sans surprise.

Oh, the wind, the wind is blowing, through the graves the wind is blowing, freedom soon will come; then we'll come from the shadows.

Valentin: Halo, Trifune... ti li si prijatelju?

Trifun: Ja sam Valentine... kud gori pobro?

Valentin: Velika je muka brate dragi... u Čačku sam pomozi ako boga znaš!

Trifun: Za tebe i u vodu i u vatru... Valentine ti si mene u životu puno zadužio...

Valentin: Ma ne mogu ja tebi ni cipele da čistim, bekrijo jedna srbijanska... nisam mogao da verujem da si toliko popularan...

Trifun: E moj kupidone... za mene u Srbiji niko nije ni čuo dok se ti nisi pojavio.Vazda su ljudi po belom svetu proslavljali taj Dan zaljubljenih dok smo mi lepo imali naš Dan žena... jeste 8. marta...

Valentin: Znam, ali ti si svetac... zaštitnik poljoprivrednika i vinogradara.

Trifun: Jeste, bio sam ja to i ranije... popularnost sam stekao tek kada smo preko noći postali veliki Hrišćani... a ti si Valentine ni kriv ni dužan proglašen najvećim neprijateljem vaskolikog Pravoslavlja!

Valentin: Zato te i zovem jarane... u zatvoru sam.

Trifun: Ti reče da si u Čačku?

Valentin: Jeste u čačanskom zatvoru!

Trifun: Pa dobro šta tražiš tamo?

Valentin: Ovde živi neki Rastko... novinar, bloger, muzičar, boem... Voli žensko više nego danak... Napunio trideset a neće da se skrasi...

Trifun: Ma znam Raleta... taj mi je redovna mušterija... voli da potegne... drago mu je vino al' milije pivo!

Valentin: Planirao sam da sednem sa njim, da ga posavetujem... da se malo smiri... ali vraga...

Trifun: Nije te valjda Rastko uhapsio?

Valentin: Ma do njega nisam ni stigao... svratim u onaj salon automobila, velim da pazarim nešto jeftino, onako... za po lokalu.

Trifun: Moj Valentine nesrećo, nema ti brajko ovde ništa jeftino!

Valentin: Sednem ti ja u Floridu kad nešto poče da se trese... zemljotres... viču! Ja sad' ne znam da li su amortizeri ili se stvarno zemlja ljulja...

Trifun: Ah da.. ja zaboravio... baš malopre javiše!

Valentin: Čim se panika malo smirila... vidim jednog glavatog gospodina kako se približava u pratnji još nekolicine zadriglih drugova.

Trifun: Nije valjda Velja?

Valentin: Jedan od onih poltrona povika uzbuđeno: "Gospodine ministre, to vam je da izvinete onaj Sveti Valentin veliki bogohulnik i antihrist. Premijer Voja ne može očima da ga gleda... zbog njega ni čokoladu ne jede!" Utom se oglasi i ministar: "Ti ćeš meni zemlju da treseš i kliniku da rušiš (urlikao je)... majku li ti 'ebem onu izdajničku..."

Trifun: Ne vredi prijatelju, Velja je nododirljiv... da je CIA, BIA... da je vojska, policija... da su Lavrov, Tači... pa čak i Koštunica... mogao bih nešto da učinim... ali sa Veljom nema zajebavanja.

Valentin: Ponudio mi je nagodbu.

Trifun: Sve prihvataj dok ti je glava još na ramenima.

Valentin: Moraću da potpišem... da sam u Čačak došao u nameri da seksualno zlostavljam ovce i druge domaće životinje...

Trifun: Pa dobro... to je tvoj fah... Najvažnija je ljubav moj Valentine... ej... baterija mi je pri kraju halo, halo (prekida vezu)... (nastavi tiho) A koji si krasni tražio po Srbiji na moj rođendan!

U sobi 66, na odeljenju intenzivne nege, pacijenti su naprasno počeli umirati. I to uvek na istovetan način, u istom krevetu i u isto vreme - svake nedelje u 11 sati.

Lekari su već mesecima pokušavali da pruže medicinsko objašnjenje ove misterije. Počelo je da se sumnja i u nadnaravne pojave, veštice i vampire. Najzad, lekarski konzilijum Centralne bolnice odlučio je da se formira radna grupa koja bi konačno ponudila odgovor na pitanje koje je unosilo sve veću pometnju među zaposlenima. Šta se u bolnici dešava nedeljom u 11 pre podne?

Naredne nedelje, svi su bili na okupu. Profesori, docenti, lekari, medicinske sestre, čuvari... pa čak i profesionalni isterivači duhova, lovci na veštice, baš kao i ljubetelji istih (tj. veštica) gospoda Raban i De Krstić. Neki su poneli drvena raspeća, drugi Sveto pismo, treći beli luk... atmosfera napeta, uzbuđenje dostiglo vrhunac!

Konačno, sat je otkucao 11 sati...u sobu 66 nehajno je ušetala Leposava Ćulafić-Horvat čistačica koja vikendom održava higijenu u Centralnoj bolnici. Najpre je spustila veliki kasetofon iz koga se mogla čuti predivna melodija "Ja malena a kosa niz leđa". Pojačala je muziku, isključila mašinu koja je pacijente održavala u životu, uključila usisivač... brzo počistila i sve u sobi opet vratila u prvobitno stanje... osim pacijenta.

Svojom jednostavnošcu, najnoviji "domaci, blog zadatak" podsetio me je na one cuvene probleme tipa: "Donela mama u korpi pet jabuka i rekla deci: "Vas je petoro. Podelite jabuke tako da svako dobije po celu jabuku a da jedna jabuka opet ostane u korpi". Deca su se dosetila i podelila jabuke baš onako kako im je mama rekla."

Pošto mi je doktor zabranio da naprezem mozdane vijuge, potrudicu se da na temu odgovorim jednostavno i u skladu sa svojim skromnim mogucnostima.

Postoje tri stvari pod kapom nebeskom koje me uvek ostave bez daha. To su zenska lepota, dobro vino i prava umetnost.

Kada sam u gimnaziji porocitao knjigu "Majstor i Margarita" shvatio sam da veliki pisac od mene nikad nece postati.

Potom sam se zainteresovao za film... razmišljao o reziji... pisao scenarija... vremenom se pomirih sa sudbinom. "De Krsticu, rekoh sebi, nikada ti prijatelju neceš biti u stanju da snimiš nešto poput serije "Grlom u jagode"... i zato smiri dozzvaljaj i prestani da se (s oproštenjem) kurciš.

Napisao sam na stotine tekstova. Postoji medutim, jedan koji mi je nekako drazi od ostalih... mozda sam se pišuci "Kost u grlu sa ukusom jagoda" bar za milimetar primakao umetnosti. (Post je objavljen 2006. ali bih zeleo da ga još jednom (na dan izbora) podelim sa vama):

* * *

Da se ne lazemo, nije baš lako nositi se sa nostalgijom. Tokom višegodišnje ljute borbe sa ovom neizlecivom boljkom isprobao sam gotovo sve mehanizme njenog neutralisanja. U prvo vreme pomagalo je citanje srpskih internet sajtova, potom sam u pomoc dozivao muziku, pa e-mail poruke, onda preskupi telefonski razgovori... kada bi se ovaj jalovi arsenal istrošio posezao bih za rakijom (ovom americkom što je zovu – viski), pomogne brlja ali za kratko.

U neko doba setih se filmova onih domacih pa još na srpskom ali toga ovde na zalost, ni za lek. Najzad, na pamet mi pade spasonosna ideja - a zašto ovako “dokon”, ne bih u mislima premotavao imaginarne rolne kultnih dela naše kinematografije? To bi i za moja emigrantska primanja bila sigurno najjeftinija forma stvaralackog izrazavanja. Osmeh mi ozari lice a uspavana mašta veselo uskliknu: “Ponovo radi bioskop!”

Uvod

Svaki Amerikanac u uvodu bi zamišljao sebe kako kupuje kokice, ja sam medutim, projektovao policu kojoj u Kragujevcu, niko od ukucana nije smeo da se priblizava. Tu je bilo pohranjeno moje filmsko blago. Godinama sam snimao, brisao, premotavao... na kraju je nekako prezivelo dve stotine probranih naslova kojima ni hronicna oskudica za praznim kasetama nije došla glave. Potom vidim sebe kako posezem za prvom kasetom na kojoj piše: “Grlom u jagode”

Prepoznatljiva muzicka matrica i nezaboravna replika: “Zovem se Branislav Zivkovic a zovu me Bane... Bumbar”. Dok mi pred ocima promicu poznati likovi: Miki Rubiroza, Uške, Boca Combe, Goca, tata Sreta, baka Elvira... iznenada spoznah neotkrivene mogucnosti vlastitog uma. Paralelno sa Banetovim sportskim nevoljama, odmotavao se neki drugi film u kome je moja generacija, iz šezdeset i neke, neustrašivo zapocinjala hod po nepreglednim zivotnim stazama i to onako opušteno, nehajno kao “grlom u jagode”.

Izlasci

“Mile broj jedan, Mile broj dva, Mile Lojpur to sam ja...” uz zvuke rok standarda legende Malog Kalemegdana, Bumbar je delio šamare razmazenim damama i prvi udario cuvenog Stiva sa Cubure.

Mi se nismo tukli. Ne, više smo furali onaj miroljubivi hipi fazon. Masna kosa, pocepane farmerke, podocnjaci i nezaobilazna rasprava ko je više popio. Naše “Zvezdino” bila je diskoteka u “Jezeru”. Najpre bi se tacno u sedam sati okupili ispred Centrotekstila (u 7.05 vec bi bilo kasno) a potom, radnim danom “Balkan” a posle jedanaest “Zelengora” i sve to pod uslovom da se pronade slobodna stolica. Subotom opet, na galeriji tek sagradene sportske hale nacickao bi se citav Kragujevac. Znalo se tacno ko gde stoji, kada ce koja grupa devojaka prošetati našom “teritorijom”. U secanju mi je ostao bukvalno svaki trenutak proveden na ovom mracnom i zagušljivom mestu, zato su valjda i slike na mom “mentalnom kino proektoru” tako jasne. Gimnazijalski dzeparac dozvoljavao je paklicu cigareta i kupovinu ulaznice dok za pivo nikada nije preticalo. Zato bismo iz porodicnih bifea “pozajmljivali” domacu rakiju koje je tada, u svakoj kuci bilo u izobilju. Uz opasku: “Greo’ta je da se baci” nemilosrdno bi praznili flaše sa vatrenom vodom. Tek danas mi postaje jasno zašto sam se nedeljom teško prisecao bahanilija od prethodne noci te zbog cega su me pojedine dame tako cudno posmatrale.

Putovanja

“Nisi ti bakin unuk” razocarano je uzdahnula baka Elvira kada se mladani Zivkovic pojavio na kucnom pragu posle neuspešno okoncane avanture pod imenom “Put u Rio”. Beksto od kuce okoncano je u bespucima Dalmacije posle necuvene izdaje najboljeg duga Boce, od tada prozvanog Combe.Moja generacija ne beše tako ambiciozna. Od kuce nismo bezali, a našu lojalnost i skromnost roditelji su svake godine, izdašno nagradivali letovanjima u Puli, Makarskoj, Porecu, Rovinju... Na put bi obicno kretala ekipa sastavljena od pet clanova. Ovaj magicni broj odredila je Jugoslovenska Zeleznica fantasticnim popustima za grupna putovanja. Tako bi do mora stizali gotovo za badava pa smo svu lovu mogli komotno da potrošimo na ludi provod. Nezaobilazni deo opreme predstavljao je šator u kome smo obicno drzali stvari dok bi pred zoru zakonacili pod beskrajnim plavim svodom - a u glavi maligani. Cak ni u Puli, u kojoj sam sa uzivanjem gledao domace filmove, nismo poput Baneta Bumbara jurili glumice ali se nalazilo što šta i za nas smrtnike. Uvece na plazi pevalo se, pilo i pomalo... druzilo.

Motorizacija

Dok su drugi vozili bicikle, mali Bane je rolao trotinet, dokopavši se prvog bicikla shvatio je da glavni frajeri uveliko voze Vespe a onda je na red došao san o automobilu. Srebrnog ficu delio je sa Bocom (parnim danima vlasnik je bio on a neparnim Combe) u ovoj “limuzini” kasnije ce se odigrati presudni momenti u zivotu glavnog junaka serijala koji još uvek “gledam”.

Tokom godina koje su pojeli skakvci sa Dedinja, motori, automobili i sve ostale “lude makine” ne behu mi preterano vazni. Zbog cinjenice da se u Kragujevcu prilicno lako svuda stizalo pešice u mladosti sam svoja maštarenja usmeravao prema nekim drugim, nemotorizovanim sadrzajima. Danas kada svakodnevno, srebrnom Tojotom prelazim stotinak kilometara dnevno, drago mi je da sam svog prvog cetvorotockaša (domace proizvodnje) kupio prilicno kasno. Kao da sam osetio šta mi se u emigraciji sprema.

Umetnost

Nismo bolovali od neurosis cordis ali su mlada i još neiskvarena srca ceznula za umetnošcu. Svoje romane Bane Bumbar je pisao u kadi, okruzen jabukama i uz neizbezni plamen svece: “Kao Balzak!” komentarisala je baka Elvira. Svojoj novoj ljubavi, poeziju bi citao na groblju (o, romantike!) dok je neidentifikovana beogradska deponija posluzila kao idealna lokacija za snimanje prvog i jedinog filma ove “sofisticirane” druzine.

Umetnicka univerzalnost beogradskog šmekera beše mi tako bliska. Koliko je samo “genijalnih” filmskih scenarija i proznih “remek-dela” završilo na podu moje sobe. Za razliku od glavnog junaka serije, likovne umetnosti me nisu zanimale (“To Bane slika jutarnji portret bake, s mackom!”) ali sa ponosom sebe smatram idejnim tvorcem “VIS Jupiter” koji smo osnovali u mojoj garazi i koji je stoicki odolevao surovim zakonitostima svetskog rock’ n ’roll-a citava... tri dana. Niko od clanova nije znao da svira (pa zar je to najvaznije?) ali je iza nas ostala “nedokomponovana” jedna numera za koju je stihove sa nevidenim zarom ispisivala moja trinaestogodišnja mladost. Danas mi je jedino zao bubnjeva koje smo dva dana uporno pravili od najlona i kantica za mast... a imali su tako dobar zvuk!

Imaginarna filmska traka i dalje tecce. Osecam kako se emocije mnoze a kadrovi dele.

Inace, 1980. godine, umro je Josip Broz i ubijen Dzon Lenon dok su nastpajucu deceniju obelezili i ovi dogadaji:

Racunari su osvajali svet a zli ljudi u Iraku, Iranu, Foklandima, Granadi i Afganistanu teritorije.

Vencali su se Princ Carls i Lejdi Dajana.

Osujecen atentat na Papu Jovana Pavla II dok onaj Indiru Gandi na zalost nije.

Na Vembliju, najbolji rokeri sveta pevali su za gladne u Africi. “Live Aid” s pravom se ubraja u najvece muzicke dogadaje 20. veka.

Pao je Berlinski zid.

Dok je u citavoj Evropi rušen komunizam na Balkanu su se budili neki novi Fašisti.

SFRJ je brojala svoje poslednje dane a moji prijatelji i ja sa nevericom slutili šta nam se sprema. “A onda su došli popovi, pa topovi i najzad lopovi i citav svet se izokrenuo”.

Uške, Goca, Bane, Biljka, Boca Combe, Miki Rubiroza... sazrevali su, stvarali porodice, gradili svoje karijere tokom zlatnih sedamdesetih godina. Istu srecu imali su i naši roditelji.

Naša zivotna zrelost poklopila se sa dolaskom srpskih jahaca apokalipse, sa godinama mrznje, smrti i siromaštva. Generacija hipi pokreta i novog talasa, pionirskih marama i Gazimestana malo se cime danas moze pohvaliti. Jedni se iz ratova nisu vratili, drugi su fizicki ili mentalno za svagda osakaceni, vecina zivi na ivici bede... a ostali su se rasuli po svetu i u mislima projektuju neke srecne momente naših nesrecnih zivota.

A tako je lepo pocelo...

***

Ovo što sledi prepisao sam iz "blog biografije":
Na najlepši nacin i u "pravo vreme" osetio sam cari TV novinarstva. U dva navrata na TV Kanal 9 saradivao sam sa divnim i vrednim ljudima. Kao rezultat ostale su emisije: "Intervju sa Dušanom Kovacevicem", "Venecija", "Umetnicki izlog", "Sinemaskop" i "Zona medija".

Na televiziji Kragujevac od osnivanja sam uredivao filmski program i imao zadovoljstvo da zanat ucim od knjizevnika Vidosava Stevanovica, Mice i Miše Jovanovic, Coleta Kovacevica. U emisiji "Umetnik u zemlji cuda ugostio sam: Mirjanu Karanovic, Minimaksa, Mimu Karadzica... dok sam filmska zbivanja belezio u magazinu "Sedmi pecat". Kao predstavnik ove kuce boravio sam na studijskom putovanju u SAD. Na TV stanici Chanel 2 ABC News realizovao sam i jednocasovnu emisiju o prestonici drzave Oregon - "Portland - ogledalo Amerike". Prvih osam minuta ove emisije, natcovecanskim naporima  uspeo sam da prebacim na Google video. Za kraj pogledajmo zajedno ovaj insert: