Dragi moji blogeri,

U Novoj 2008. svako od nas spoznaće bar još po jednu novu dimenziju lepote življenja. Služiće nas zdravlje, uživaćmo u ljubavi i svekolikim blog čarolijama.

Jedino 31. decembra, ni malo mi nije žao što sam za jedno leto stariji

Želim, da vam se sve želje ispune i da još dugo negujemo ova divna blog prijateljstva!

Živeli!

Svetog Nikolu smo i ove godine, proslavili "skromno i u krugu porodice". Doduše, porodica je toga dana bila znatno brojnija nego obično jer su nam svi gosti došli, i kako kažu, lepo se proveli. Lažem. Došli su svi osim Deda Mraza... a njega sam, sećate se, lepo i na vreme pozvao... ali neka, tako mi i treba kad' sam mnogo fini... videće on svog... irvasa!

Pripremam se jutros za posao a napolju mraz. Razmamzio se Šumadinac u Arizoni pa čim se termometar približi nuli nostalgično se prisetim detinjstva i mog deda Ljube koji se vazda šepurio u najnovijem modelu modne kolkcije untrocigera. Ostavim auto da se malo zagreje, sipam još jednu kaficu pa krenem polako put giganta. Samo što sam izašao na auto put začuh iza sebe dobro poznati glas:

- Nemoj da se ljutiš... nije tebe tvoj deka zaboravio.

- Pa dobro zašto nisi došao na slavu? Toliko te je zanimalo da vidiš kako sve to izgleda...

- Ma ćuti, imao sam grdne probleme... tamo kod mene na Severnom Polu. Elfovi se pobunili... štrajkuju... jedni hoće da uvedu samoupravljanje, drugi bi opet privatizaciju. Mnogo sam ih razmazio moj Krstiću! Nego... hoću nešto drugo da te pitam. Ti reče da si iz Srbije. Švrljao sam po internetu i tamo kaže da je to isto što je nekada bila Jugoslavija, preslišavao se Deda Mraz.

 - U neku ruku si u pravu, rekoh.

- Pa dobro bre prijatelju kod vas Srba sve nešto okruglo pa na ćoše... šta god da te pitam ti mi odgovaraš u stilu može da bude al' ne mora da znači...

- Nemoj da se ljutiš deko. Nekada je bila Jugoslavija, pa se raspala... onda je od jedne male zemlje nastalo puno manjih i eto sada su svi mali, srećni i zadovoljni.

- Sećam se ja... bila je to fina zemljica... imate mnogo lepe žene, osmehnu se nestašno.

- E vala što jes jes, velju ja.

- Voleo sam da odem onako rasterećen posle Božića... tamo sam poklone nosio za Novu godinu... pojma nemam zašto?

- 'Ajde deko prestani sa tim silnim pitanjima čoveče... a posle se ljutiš kada ne mogu da ti odgovorim precizno...

- Nije ni važno, reče Deda mraz, ja tamo više i ne idem... čim se pomene Balkan, odmah pošaljem ove mlađe... šegrte.

- Zašto pobogu?

- Dobro, 'ajde... ispričaću ti kad' si navalio. Krajem sedamdesetih, uhvati mene Baba Mrazica onako na gomili... sa jednom malom Švedankom. Podigla se velika frka, umalo posao da izgubim. Dobijem ti ja tako prekomandu... piše Jugoslavija. Tip koji je ranije držao tu parohiju reče mi da je to pravi raj na zemlji. Nema mnogo posla, ljudi srdačni a žene prave lepotice... još kaže da pojedine udovice i raspuštenice ostave najlon čarapu ispod jelke što u prevodu znači da je Deda Mraz dobrodošao i to u svakom pogledu, jel' te. Krenem ti ja tako... prve godine nisam uspeo da podelim poklone baš svim mališanima ali su dame bile namirene.

- Znači dok je bilo Tita služila te kita, prekidoh ga nepristojno.

- Eeeh kad' se samo setim, reče deka i uz setan uzdah nastavi svoju priču, vremenom sam poboljšao produktivnost pa su i deca bila zadovoljna. Toliko sam bio omiljen da me jednom prilikom i drug Tito primio na Brionima.

- Zbog čega si onda napustio naše krajeve?

- Petnaestak godina sam uživao moj Krsticu, a onda...

- Pričaj čoveče vidiš da gorim od radoznalosti!

- Niko mi nije javio da je tamo počeo rat... da se oni divni i plahi ljudi masovno naoruzavaju... Sećam se bilo je to u Kragujevcu... uđem u stan a pored jelke lepa, crna carapa... baš onako seksi. Provirim u spavaću sobu, kršna ženska...ima je... onako k'o grad Smederovo... sama u krevetu...poluobnažena, jebozovna...  Skinem kostim, legnem pored nje... vidim ne buni se... krenem da istražujem, kad' niotkuda, iskoči neki mamlaz sa puškom... krenem prema prozoru...

- I? Šta se dogodilo prijatelju?

- U tom trenutku, jaka svetlost pomračila mi je um...

- Gde te je pogodio?

- Nije me upucao a bolje da jeste.

 - Pričaj brate sav se preznojih.

- U tom Kragujevcu ima jedan fotograf... zovu ga Raus. Taj se uvek nađe tamo gde ne treba... tog jutra vraćao se iz kafane, video šta se dešava i...škljoc... ma šta ti ja tu pričam... evo fotografije pa se sam uveri.

Dugo su se i nemo gledali. Uposkojeni losos zurio je u svog vozača. Šarmantni i dobro negovani gospodin iz prethodnog posta gurao je kolica prepuna namirnica i umornim korakom se priblizavao kolima. Otvarajući gepek, lenjo je podigao pogled... prelepa crnkinja zavodljivo je kretala bokovima privlačeći pažnju našeg junaka. Prolazeći pored njega, nestašno se dodirnula obod kolica i srdačno ga pozdravila.

- Hello!

"Ova bi me i iz mrtvih povratila", pomislio je. Još jednom je osmotrio raskošnu pozadinu koja se zanosno udaljavajući od njega lagano približavala samoposluzi.

- Ho, ho, ho... prenuo ga je duboki glas nepoznatog muškarca, samo gledaš a ništa ne radiš... greota je brate!
Još uvek u šoku, naš junak je začuđeno posmatrao čoveka obučenog u kostim Deda Mraza.

- Što me gledaš tako? Zar me se ne sećaš? Pa prošle nedelje... u kafiću... dok si ispravljao krive Drine... i bistrio srpsku politiku...

- Ah da, odgovorio je, o tome sam pisao u prošlom postu... sačekaj da se iz trećeg prebacim u prvo lice... važi?

Deda Mraz: Ma nema problema... nego šta si toliko pazario?

Ja: Kupujem hranu za slavu... znaš kako je imaću tridesetak gostiju na večeri...

Deda Mraz: A šta ti je to slava?

Ja: To je religiozni, porodični praznik koji mi Srbi jednom godišnje obeležavamo.

Deda Mraz: Svi Srbi proslavljaju isti praznik?

Ja: Ne, svaka porodica ima svog sveca i slavi se u njegovu čast.

Deda Mraz: Koji je tvoj svetac?

Ja: Sveti Nikola.

Deda Mraz: Pa ja sam Sveti Nikola...

Ja: E pa vidiš to ti je malo komplikovano moj deko...

Deda Mraz: Objasni mi onda!

Ja: Ti si se u stvari rodio u trećem veku, živeo si srećno i dugovečno... i umro 19. decembra ...345. po Julijanskom kalendaru što je u prevodu 6. decembar.

Deda Mraz: Kako sam dva puta umro?

Ja: E to je još malo više komplikovano...

Deda Mraz: Čekaj, znači li to da sam ja tvoj svetac?

Ja: U neku ruku i jesi ali te mi pamtimo iz onog vremena dok se jos niši sasvim komercijalizovao.

Deda Mraz: Ništa ja tebe pod milim bogom ne razumem.

Ja: Pazi ovako... u stara vremena ti si bio običan smrtnik koji je činio dobra dela. Jednom prilikom odbranio si narod od gusara a nevaljalce naterao da se pokaju i prihvate boga... e od toga dana postao si svetac i zaštitnik svih moreplovaca...

Deda Mraz: Od početka si ti meni bio sumnjiv... filozof eto šta si... ti sad' bolje znaš od mene ko sam ja?

Ja: Baš tako!

Deda Mraz: Od kada znam za sebe ja deci nosim poklone.

Ja: A sećaš li se kome si odneo prvi poklon?

Deda Mraz: ??? začuđeno

Ja: Pre mnogo vekova, bio jedan siromah čovek i imao je tri ćerke. Devojke porasle, došlo vreme za udaju a siromah nemade ništa da im za miraz pripremi. Jedne noći začula se buka i lupnjava... Neko je kroz odžak ubacio tri vreće zlatnika - miraz za svaku ćerku.

Deda Mraz: I?

Ja: To je bila tvoja prva mušterija.

Deda Mraz: Ne sećam se majke mi.

Ja: Onda imaš slabo pamćenje deko... a tu crvenu bundu i čizme i veliku vreću... sve si to počeo da nosiš u XIX veku kada te je Vašington Irving izmislio, pre toga si bio onaj Sveti Nikola koga moja porodica proslavlja.

Deda Mraz: Ti si lud... a kazes umro sam 6. ili 19. decembra?

Ja: Čekaj nećemo da širimo temu a i ovaj losos hoće da mi se pokvari. Nego dođi ti lepo kod mene na slavu... tamo ću ti objasniti sve što ti nije jasno.

Deda Mraz: Dogovoreno!

Vikend se bliži kraju a zagonetni & šarmantni gospodin baš ništa od planiranog završio nije. Razbaškario se u tržnom centru, pije kaficu i posmatra užurbane sugrađane koji kupuju šta god im se nađe pod rukom. Bliži se Božić kada Ameri potroše sve što imaju i prilično od onog što nemaju. Prema statističkim podacima, u periodu od 20. novembra do 25. decembra, žitelj SAD prosečno se zaduži oko 900 dolara… shodno tome januar je “najtužniji mesec” u većini ovdašnjih domaćinstava.

Praznična muzika širila se mall-om… čak i jedan Deda Mraz (koji neodoljivo podseća na Rabana) ulazi u Starbucks i naručuje božićni latte… De Krstić nervozno gleda na sat “Uh kad’ li će da promene to ulje na kolima…” pomisli nervozno (i on se BRE razmazio po tim Amerikama) pa umesto da uživa u prazničnoj atmosferi koja ga okružuje, užurbano poče da udara po tastaturi… a na ekranu računara moglo se videti sledeće:

Blog B92: “Sad je stvarno dosta” – “Ideološki vampiri nahranjeni mitomanijom vlastite (nacionalne) veličine usudili su se da po drugi put spreče pokušaj promocije Peščanika…” a onda na stotine komentra, za i protiv… crno-belo, okruglo pa na ćoše… bez želje da se stavovi približe… tolerancija - šta je to?

De Krstić je otpio još jedan gutljaj kafe što je samo pojačalo crvenilo na nežnom i za njegove godine, prilično negovanom licu… žustro je kucao… nova i nekako elegantnija slova ispunjavala su ekran monitora potiskujući netolerantnu polemiku na Blogu B92 (“kako mi je samo lep ovaj font!” pomisli )…

“Mene sve ovo”, kucao je neustrašivo De Krstić, “neodoljivo podseća na kafansko razlglabanje posle fudbalske utakmice koju je reptezentacija (opet) nesrećno izgubila.

Za stolom u ćošku "radikalni" navijači kritikuju pasivnu taktiku selektora... prete - "sledeći put ima da siđemo na teren... i to sa motkama..."

U drugom kraju krčme, za stolom prekrivenim knjigama, novinama i intelektualnim časopisima... sofisticirani poznavaoci prilika kada je o "najvažnijoj sporednoj stvari reč" glade bradice, popravljaju naočari... kritikuju "ofanzivce" i nadmeno zaključuju: "ma mi smo isuviše prostii za ovu igru... primitivizam eto!"

Potom, i jedni i drugi, poruče novu turu pića...  Jedino po čemu se razlikuju jeste vrsta pečenja... I prasetina i jagnjetina međutim, još uvek im cure niz bradu.

Već sedamnaest godina, selektori i igrači se menjaju, stručnjaci i dalje jalovo raspravljaju... a reprezentacija još ni jednom pobedila nije!

Jedino su špricer i pečenje ostali isti.”

-  I neka si im rekao, poruči mu Deda Mraz veselo!

- Pas laje, vetar nosi dobri moj deko, odgovori De Krstić setno i promeni avatar na svom blogu.

Na kioscima širom Srbije pojavio se novi broj magazina "Bankar". Evo o čemu sam mudrovao prošlog meseca:

Afera Blekvoter
Nekom rat - nekom profit

Dejan Krstić

Većina američkih kongresmena ostala je zatečena kada je obelodanjen podatak da privatnoj kompaniji za obezbeđenje Blekvoter, za usluge jednog telohranitelja, vlada SAD plaća 1.222 dolara dnevno. Posle brojnih zloupotreba i pod žestokim pritiskom, vojni vrh SAD nedavno je doneo odluku da se napravi ozbiljna analiza više od 18.000 ugovora sklopljenih između privatnih firmi i Pentagona od 2003. do 2007. godine

Analizirajući aktuelnu ekonomsko-političku situaciju u Americi do narednih predsedničkih izbora, popularni satiričar Stiven Kolber u svom stilu je rekao sledeće: „Ako Haliburton uskoro dobije novi posao u Iranu, Blekvoter će definitivno morati da se vrati u Vašington i sačuva Belu kuću... od nas!"

Početkom oktobra, Predstavnički dom američkog Kongresa usvojio je zakon kojim će se najzad omogućiti utvrđivanje krivične odgovornosti za sve zaposlene u privatnim firmama angažovanim u Iraku. Donošenju zakona prethodila je detaljna istraga pokrenuta na inicijativu državnog sekretara SAD Kondolize Rajs.

U ulozi ključnog svedoka našao se Erik Prins, prvi čovek kompanije Blekvoter. Pokušavajući da odbrani ishitrenu reakciju pripadnika svoje firme, koji su sredinom septembra bez valjanog razloga ubili jedanaest Iračana, Prins je istakao da privatne kompanije veoma uspešno obavljaju poslove obezbeđenja američkih zvaničnika u Iraku, te da u dosadašnjem toku sukoba nije stradao nijedan od njihovih štićenika. Civilno stanovništvo, s druge strane, Prins je proglasio "kolateralnom štetom".
Incident koji je u velikoj meri uzdrmao američku javnost, nažalost nije jedini. U decembru prošle godine, Blekvoterov službenik, u pripitom stanju, ubio je telohranitelja potpredsednika iračke vlade Adela Abdula Mahadija. Pošto u to vreme nije postojao zakonski okvir za pokretanje krivične odgovornosti, ubica je otpušten s posla i danas, kao slobodan građanin, živi u Sijetlu.

Sa preko hiljadu zaposlenih, Blekvoter je najveća od tri američke privatne kompanije kojima je povereno obezbeđenje diplomata i drugih američkih službenika u Iraku. U posebnom izveštaju, načinjenom za potrebe Kongresa SAD, navodi se da je od početka 2005. godine, Blekvoter učestvovao u 195 oružanih incidenata u kojima je ubijeno 16 Iračana, dok je u 162 slučaja zabeleženo bahato uništavanje materijalne imovine. U većini incidenata, radnici Blekvotera prvi su otvarali vatru. Prema istom izvoru, do sada je otpušteno 120 radnika ove firme.

MONOPOL POD OKRILJEM DRŽAVNE ADMINISTRACIJE

Većina kongresmena ostala je zatečena kada je tokom istrage obelodanjen podatak da za usluge jednog telohranitelja, vlada SAD Blekvoteru plaća 1.222 dolara dnevno. Ako se uzme u obzir činjenica da prosečna satnica američkog vojnika sa svim dnevnicama i ratnim dodacima iznosi oko 20 dolara, s pravom se postavlja pitanje zašto dobro obučeni marinci ne brinu o bezbednosti američkih zvaničnika?
Afera Blekvoter pomogla je predstavnicima Demokratske partije u Kongresu da pažnju javnosti usmere i prema drugim firmama koje imaju ugovor sa Pentagonom i na čije se račune konstantno slivaju ogromna budžetska sredstva.

Listu monopolskih kompanija koje se nalaze pod direktnom zaštitom aktuelne američke administracije predvodi Haliburton, na čijem čelu se od 1995. do 2000. godine nalazio potpredsednik Dik Čejni. Od samog početka američke okupacije Iraka, Haliburton je bez javne licitacije sa vojnim vlastima SAD sklopio nekoliko unosnih ugovora. Smatra se da je zahvaljujući povlašćenom položaju ova kompanija u periodu od 2003. do 2007. godine ostvarila čist profit u vrednosti od preko 20 milijardi dolara. Proizvodni profil Haliburtona predstavljaju usluge iz oblasti energetike. Globalni poslovni segmenti ove firme odnose se na hemijsku infrastrukturu kao i analizu potencijalnih energetskih resursa. U praksi, zadatak Haliburtona veoma je jednostavan. Koristeći monopolski položaj na tržištu a po nalogu uskog kruga američkih magnata i njihovih bliskoistočnih saveznika, čelni ljudi Haliburtona čine sve kako bi visina cene sirove nafte dostigla maksimum.
Poseban tretman i privilegije kompanije u kojoj veliki deo kapitala imaju aktuelni potpredsednik Čejni i bivši predsednik SAD Džordž H. Buš, od samog početka nailazio je na negativne reakcije javnosti. Čelnici Haliburtona dosetili su se kako da na jednostavan način razreše ovaj problem. Za veoma kratko vreme, pod okriljem matične firme nastale su manje, tzv. fantomske kompanije poput KBR i Dyncorp u SAD ili Agility čije je sedište u Kuvajtu. Tako je početkom oktobra sklopljen ugovor vredan 50 milijardi dolara, između „kuvajtske" kompanije Agility i Pentagona. Neposredno po potpisivanju ovog sporazuma, upravni odbor Haliburtona preusmerio je 6,6 odsto deonica iz centrale u akcionarski fond „zlatne koke" sa formalnim sedištem u Kuvajt Sitiju. Prema ugovoru, Agility će američkoj vojsci pružati razne vrste logističkih usluga kao i usluge skladištenja nafte. U isto vreme, još jedna Haliburtonova filijala, američka firma KBR (Kellogg, Brown and Root) sa armijom SAD sklopila je ugovor vredan 2,8 milijardi dolara prema kojem će tokom narednih deset godina hranom snabdevati američke vojne jedinice.

EKONOMSKA I POLITIČKA MOĆ

Ekonomska i politička moć Haliburtona ne može se vezivati isključivo za poslednji rat u Iraku. Gotovo nijedan međunarodni sukob u drugoj polovini dvadesetog veka nije se mogao odigrati bez učešća ove kompanije. U periodu od 1962. do 1972. godine, Pentagon je Haliburtonu isplatio blizu 30 miliona dolara za izgradnju puteva, luka i vojnih objekata u južnom Vijetnamu. Prema zvaničnim podacima GAO USA (Government Accounting Office), u februaru 1997. za potrebe logističke podrške tokom mirovnih operacija u Bosni, kompaniji je iz budžeta odobrena suma od 191,6 miliona dolara. Na kraju godine, međutim, firma je Kongresu isporučila račun od 461,5 miliona.

Rat na prostorima bivše Jugoslavije bio je izuzetno profitabilan za Haliburton, smatra se da je tokom devedesetih samo od poslova na Balkanu, kompanija zabeležila prihod od 2,2 milijarde dolara. U američkim poslovnim krugovima i danas se prepričava anegdota prema kojoj je za izgradnju vojnih objekata u Bosni korišćena iverica iz Amerike. Haliburton je od američke države naplaćivao 85,99 dolara po tabli plus carinske troškove na mađarskoj granici.

Posle brojnih zloupotreba i pod žestokim pritiskom demokratske većine u Kongresu, vojni vrh SAD nedavno je doneo odluku da se napravi ozbiljna analiza više od 18.000 ugovora sklopljenih između privatnih firmi i Pentagona od 2003. do 2007. godine. Na čelu projekta nalazi se sekretar odbrane SAD Pit Grin, koji je obećao objektivnu istragu i najoštrije kazne za sve koji su poslovali nezakonito. Amerikanci još uvek veruju u svoju armiju pa je i ova akcija naišla na odobravanje javnosti.

Nekoliko dana kasnije, međutim, mediji su pomalo stidljivo objavili vest da je upravni odbor Haliburtona doneo odluku da sedište kompanije iz Teksasa preseli u Kuvajt.
A Blekvoter? Dok razne komisije još uvek istražuju detalje skorašnjih incidenata u Iraku, Pentagon je odlučio da kompaniji Presidential Airways poveri ugovor vredan 92 miliona dolara. Ova firma imaće ekskluzivno pravo pružanja avio-usluga službenicima Ministarstva odbrane na relaciji SAD - centralna Azija. Možda nije zgoreg pomenuti i detalj da aviokompanija Presidential Airways posluje u okviru Blekvoter korporacije.