Početkom godine, baš na ovom mestu, napisao sam sledeće: "... Hilari postaje novi Predsednik Amerike a u Pakistanu će izbiti građanski rat..." U međuvremenu, mnogo vode proteklo je rekom Ind, gospođa Klinton je krivac što sam izgubio nekoliko opklada, zbog zdravlja sam ostavio pušenje a za razliku od 52 000 manje srećnih kolega ipak sam sačuvao posao u Citi banci.

Ovo je post broj 200, pomoz' bog drugovi i drugarice, selam alejkjum blogeri i blogerke!

Pogrešio sam priznajem... mister Barak je iznenadio čak i šumadijskog namćora iz Arizone, zasluženo je pobedio i evo ga već lagano šije nove zavese za Belu kuću. Mada. neki tamo... koji veruju u te... d'izvinete teorije zavere... predviđaju da ako se, daleko bilo, Obami nešto desi (a hoće slute baksuzi) Bajden bi na kratko uskočio u sedlo dok bi na sledećim (u tom slučaju vanrednim) izborima Hilari zasigurno pobedila, zatvorila ovalni office i svog nestašnog supruga lagano pretvorila u "prvu damu". Neeee, naravno da ne verujem u ovakve priče...ma kakavi... samo vam pripovedam ono što sam čuo... "ako su lagali mene i ja lažem vas".

Kako sada stvari stoje Hilari Klinton će kao državni sekretar voditi brigu o spoljnoj politici SAD. Planira se postepeno povlačenje trupa iz Iraka... baš lepo, pomisliće naivni, Ameri se prešaltovali u mirotvorce "give peace a chance bro!" a onda iznenada, kao slučajno, u fazonu iii-j-u šta to bi... teroristička akcija u Mumbaju. Meta - Amerikanci. Izvođač radova - neka od tih Alkaida. Bilans - više stotina poginulih i ranjenih. Još uvek nije poznato ko su teroristi ali se sumnja da su iz neke od susednih zemalja?!?!?! Tragedija se dodgodila dan uoči Dana zahvalnosti. Praznični TV program u SAD obiluje jezivim scenama iz Indije. Ne ide baš najbolje uz ćuretinu i krompir pire ali šta ćemo... živ čovek i na gore se navikne. Posle pite od duleka začinjene šlagom i kuglom sladoleda od vanile... stomak vari, mozak sporije radi ali je podsvest zato neumoljiva: teroristi, Alkaida, stotine poginulih, muslimanski fudamentalisti, Pakistan, Pakistan, Pakistan...

Ne treba biti preterano vidovit, čak ni pamet nije neophodna, pamćenje je sasvim dovoljno... Elem, gotovo svi predsednici SAD imali su sopstvenu igračku kojom bi prekraćivali dosadu tokom višegodišnjih mandata. Od Niksona (Vijetnam) preko Klintona (Jugoslavija) do Buš jednačine (tata + sin = Irak x 2). Ovaj Obama (kažete vi) fini neki momak. Lepo izgleda, mudro zbori, povlači pametne poteze a što je najvažnije deluje prilično miroljubivo. Sačuvaj nas bože američkog pacifizma. Mlađanom i što bi ona zamlata Berluskoni rekao "preplanulom predsedniku" SAD zapala je "barbika" po imenu - Pakistan! Tragični događaji iz Mumbaja predstavljaju početak medijske kampanje protiv Pakistana. Najpre slede nagađanja, potom istraga a kada se Obama ustoliči na adresi 1600 Pennsylvania Ave, američke trupe iz Bagdada brzo će se pregrupisati prema Islamabadu. Za to vreme CIA odrađuje svoj deo posla. Naoružavaju se zavađeni politički protivnici, iz naftalina se izvlači priča i podgrevaju bolne uspomene o atentatu na Benazir Buto... a ko zna, možda i neko novo ubistvo na svadbi ako zatreba... Uvek isti scenario, režija sa mnoštvom specijalnih efekata, jedino se glumci i jezici menjaju.

Bosna, Ruanda, Kosovo, Irak... a onda se za trenutak učinilo da su se gospodari rata prizvali pameti i odlučili da se malo primire... na žalost, prerano smo se obradovali... jer sledeća stanica jahača apokalipse zove se - Islamabad. U Pakistanu živi preko 150 miliona stanovnika, velika i moćna zemlja sa izuzetnim strateškim značajem ... graniči se sa Iranom, Avganistanom, Indijom i Kinom a najverovatnije poseduje i nuklearno oružje.

Danas je Thanksgiving... Dan zahvalnosti... pišem svoj jubilarni post... zahvalan sam ljudskoj dobroti, iskonskoj ljubavi i svevišnjoj lepoti... a zlo? Nisam u stanju da ga pobedim ali odbijam da mu se "pridružim"... još uvek biram društvo... dok mogu!

Sećam se... moja draga razredna, gospođa Nada Milanović, autoritativno mi saopštava "Mnogo izostaješ Krstiću, hoću pod hitno da vidim tvoje roditelje!" Narednih dana vežbao sam dramaturške kombinacije i brusio scenaristički talenat. Veoma ozbiljno i sa suzom u oku, pripovedao sam "svoju tužnu životnu priču".

- Znate razredna, moji rade po 16 sati dnevno i to u tri smene. Viđamo se jednom nedeljno... tako na sat-dva... zaista ne znam, kada će biti prilici da dođu do škole... a verujte mi, gore od želje da popričaju sa Vama.

Profesorka francuskog, živa duša, mekog srca... poverovala je i neko vreme me zaista ostavila na miru. Ali ne lezi vraže... Kragujevac varoš mala... dobar glas daleko se čuje a onaj drugi još dalje! Prevara je brzo otkrivena a razredna sročila pisamce i poslala na moju kućnu adresu. Posle pretrpljenog šoka i neprospavane noći keva je popila duplu dozu tableta ne bi li smirila pomahnitali krvni pritisak dok je ćale poluglasno postavio sudbonosno pitanje: "Gde smo to pogrešili u tvom vaspitanju?"

Četvrt veka kasnije i hiljadama milja daleko... novembarsko sunce umiva arizonski pejzaž. Roditelji su mi najzad došli u posetu. Ispijamo kaficu i prisećamo se nekih divnih dana naših davnih mladosti.

***

Sećam se... pre izvesnog vremena, draga prijateljica, blogerka... pomalo tajanstveno, sve nas je zaintrigirala vešću da se u njenom gradu snima film poznatog domaćeg reditelja. Mućkao sam glavom i na sve načine pokušavao da odgonetnem ovaj filmsko-geografski rebus...

Gledao sam "Turneju" Gorana Markovića. Sjajan film. Jedan broj srpskih medija dočekao ga je na nož. "Srbomrzačka propaganda" vrište Antonić i Vukadinović. Ne znam šta mi je... ali poslednjih nedelja puno čitam, istražujem... ne mogu da dokučim šta se dogodilo u ljudskom biću... na Palama i na Trebeviću... zašto Sarajevo, why fucking Vukovar, Srebrenica, Omarska, Bijeljina... Goran je napravio iskren i nadasve pošten film. Bežanje od istine, negiranje sramotnih događaja naše bliske prošlosti tako bolno me podseća na onaj vic o Lali koji je upecao zlatnu ribicu i poželeo tri želje - da ga Sosa ne vara. Ako ga vara da to ne sazna. A ako i sazna... da se puno ne jedi!

Rešio sam misteriju... radnja "Turneje" dešava se u... "Srbobranu".. ali ne u Vojvodini!

***

Sećam se... a o tome sam detaljno i pisao... između dve koreagrifije na jednom od sletova u čast Dana mladosti, Anagama mi je preoteo devojku Simonidu. On to danas neće da prizna ali činjenice su neumoljive. Od tada, ne volim Josipa Broza. Njegov rođendan ostao mi je u najgoroj mogućoj uspomeni... za sva vremena. Tito je mojom zemljom vladao četiri decenije a onda su je jahali mnogi... baš onako kako je ko stigao. Zemlja je menjala imena a boga mi i tzv. predsednike: LAZAR KOLIŠEVSKI, CVJETIN MIJATOVIĆ, SERGEJ KRAJGER, PETAR STAMBOLIĆ, MIKA ŠPILJAK, VESELIN ĐURAKOVIĆ, RADOVAN VLAJKOVIĆ, SINAN HASANI, RAIF DIZDAREVIĆ, LAZAR MOJSOV, JANEZ DRNOVŠEK, BORISAV JOVIĆ, STIPE MESIĆ, BRANKO KOSTIĆ, DOBRICA ĆOSIĆ, ZORAN LILIĆ, SLOBODAN MILOŠEVIĆ, VOJISLAV KOŠTUNICA, BORIS TADIĆ. Za 28 godina 20 predsednika... o zar se i to može!

Ni u novoj domovini ne beše mnogo bolje. Poslednjih osam godina Amerika je podsećala na veliku mentalnu kliniku kojom je upravljao George Forest Gump Bush. Od 20. januara 2009. biće drugačije. Barak Obama je prvi predsednik sa kojim bih popio vinjak u Balkanu... za početak ni to nije loše.

Puno radim, malo mislim i lepo se nosim. Po hitnom postupku i bez odlaganja, sprovodim sveopštu mentalnu dekontaminaciju. Na znam da li ste primetili ali zavladala je neka čudna, predapokalitična atmosfera. Kako sada stvari stoje (a javili su i na televiziji) propast sveta vam ne gine... jedino je ostalo neizvesno hoće li nam doakati onaj (d'izvinete) akselerator ili ćemo svi kolektivno krepati od gladi. Mediji, po navici, ubijaju polako ali jebitačno... a ja sve onako čedno, smerno & nevino tvrdim pazar... k'o seoska mlada.

Rutinski počinjem svakodnevni internet veleslalom. Najpre obiđem New York Times, pa brzo eskiviram B92, onda se provučem ispod CNN-a, preskočimm Blic, isplazim se Guardianu... Jedina bezbedna destinacija nalazi se na adresi - imeem.com. Nehajno kliknem preko podvučenog imena omiljenog mi kompozitora... kad tamo umesto Zbignjeva Presnera naletim na nekrofilne novinarske perverzije u Kuriru te prilično uspele pokušaje žunalističke masturbacije u Press-u ... Nema spasa od užasa... Plašljivo prelistavam neke druge novine... Strepnja sve više potiskuje slutnju dok nada polako nestaje... Stidljivo postavljam pitanje - da li su propale baš sve banke? Koristi li se još uvek novac ili smo se vratili na robnu razmenu... budi se još veća strast za informacijama a "ludilo snagom okenana plavi moju dušu i nagriza um"... đavo mi ne da mira a sećanja naviru tako bezdušno baš kao i nevesele slike iz proslosti.

Once upon a time... tamo negde... sredinom devedesetih, nezavisni mediji stidljivo su objavili intervju sa mladim i u to vreme potpuno anonimnim ekonomskim stručnjakom koji je plenio izuzetnom elokvencijom i fantastičnim poznavanjem materije. Mlađan Dinkić ubrzo je stekao ogromnu popularnost među opzicionarima a njegova knjiga "Ekonomija destrukcije" postala je bestseler. Trinaest godina kasnije, Dinkić je po ko zna koji put ministar (nečega) a kolege koje se ne slažu sa njegovim visokoučenim mišljenjem teško se probijaju do vodećih medija u Srbiji. Ma nije red da tamo neki Kurta i Murta prave neprincipijelnu koaliciju sa Jankom i Markom a sve u cilju kritičkog i nadasve zlonamernog preispitivanja Dinkićevog lika i dela... pa nismo se za to borili majku mu! Neki su izgleda potpuno izgubili kompas i besramno tvrde kako je tvorac "ekonomije destrukcije" polako otpočeo "destrukciju ekonomije"... a on mučenik ni šoljice za kafu nema!

Ako ćemo pošteno nije Mlađa jedini ekonimista kome ovih dana ne cveta zumbul a boga ni karanfil. Njegove kolege širom sveta nemoćno šire ruke a sve uz očajnički krik "mila majko... šalji me na vodu... pardon... htedoh reći... šta nas ovo snađe?" Evo, na primer ovogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Pol Krugmen. Otvorio čovek dušu pa neočekivano & nadasve iskreno postavio logično pitanje - da li je pošteno da jedan Amerikanac baš 2008. godine dobije ovo prestižno priznanje? "Moj istraživački rad" pravda se Krugmen, "neosporno je značajan za razvoj savremene ekonomije. Postigao sam puno... ali na žalost, promaklo mi je ono glavno - prevideo sam nadolazeći kolaps američke privrede... radio sam godinama i pao na najvažnijem ispitu!"

Nije lako biti pametan a još teže vidovit. Šugavo neko vreme za sve nas a posebno za jadne ekonomiste. "Otkrio si Ameriku" kažete vi, "a kome je danas pa lako?" nastavljate, "postoji li uopšte unosna profesija pod ovom nakrivljenom kapom nebeskom?" poentirate.

Dok sam menjao gumicu na slavini čujem da su za direktora vodovoda u nekom mestu na jugu Srbije izabrali lokalnog vodoinstalatera. Bune se ovi liberalni kritičari - nema fakultet kažu! Ti strani plaćenici (& domaći izdajnici:) stalno nešto zvocaju... a evo i u Americi narod poludeo za jednim vodoinstalaterom (Joe the Plumber - tepaju mu).

"O čemu mlati ovaj Krstić?" pitaju se oni iz prethodnog pasusa. Džo je u stvari jedan glavonja iz Ohaja koji je poručio Obami da to sa povećanjem poreza neće proći i da stvarno nema smisla da zajebava zanatlije svih boja i religijskih uvrerenja. Mekejnu se ovo mnogo dopalo pa je od Džoa napravio medijsku zvezdu. Priča se da trenutno najpopularniji Amerikanac ozbiljno razmišlja da vodoinstalaterski zanat zameni profesionalnim političkim angažmanom! Znači vodoinstalater iz Ohaja može u političare a "kolega mu sa jug od Srbiju" nema odgovarajucih kvalifikacija ni za direktora!?!

Gumicu sam uspešno zamenio. Zavrnem slavinu... dobro... i dalje kaplje ali manje nego ranije. Dok sam se divio plodovima svog vodoinstalaterskog umeća zazvonio je telefon ("a ja ne volim telefon!").

- Šumadinac kak si ti... vragec jedan... tetak ti strinu jebal, prepoznao sam Josipov glas.

- Iskrena sućut glede kolopleta tragičnih događanja u prijestoničkoj udruzi hrvatskoga žurnalističkoga sustava, uzvraćam polušaljivo.

- Opet ste nas vi Srbi zajebali... sad' nam i mafijaše fakat izvozite. Nego.. htel sam te nekaj pitat!

- Kaži brate Josipe!

- Našel sam si lijepu kuću... jako jeftino... pola milijuna... kaj misliš hoće li cijena još padat...

- Mislim da hoće, odgovaram kiselo, e moj prijatelju... mene si našao da pitaš za savet... da sam neki vajni finansijski stručnjak i sam bih imao pola miliona kao ti... a ne ovako... ne stvarno... moraću pod hitno da se prekvalifikujem.

- A kaj si misliš djelat?

- Pipe si bum popravljal... kao Joe the Plumber!