Z I D
ned - 25.11.2007
Novembar 25. leta gospodnjeg 2007. Rasejano milujući šoljicu iz koje se još uvek pušio espresso, Meri je gledala prema istočnom zidu kafića. Ogroman mural činio je ovaj lokal jedinstvenim. Velikani američke književnosti kao da su pokušavali nešto da joj povere. Meri je strpljivo čekala da joj se Mark pridruži. Još samo desetak minuta do završetka radnog vremena, Mark je radio u obližnjoj knjižari. "Eh kada bih mogla da prošetam, da ga iznenadim…" pomislila je dodirujući točkove invalidskih kolica.

Za trenutak, imala je utisak da joj je Hemingvej sa zida vragolasto namignuo. Utom je stigao Mark. Nežno je poljubio u obraz i mahnuo vlasniku kafića.

- Dupli espresso za moju najverniju mušteriju, reče Tom, vlasnik kafea, kako ste mi vas dvoje danas? Ako imate vremena, mogao bih časkom da vam napravim šnenokle.
- Hvala ti puno, uzvrati Meri, ali kroz pola sata koleginica dolazi po mene... ja sam na pauzi za ručak... a večeras radim do 9... mi na žalost nikada nemamo vremena...

Mark je bukvalno upijao svaku izgovorenu reč. Meri Smit je nešto najlepše što mu se tokom poslednjih godina dogodilo. Isprazni život polako je dobijao smisao. Uživali su u svakom sekundu koji bi provodili zajedno... veselo su čavrljali, ispijali kafu, šalili se... bilo je predivno ali i prekratko. Uvek kada bi se Merina koleginica pojavila na vratima kafea, tuga je prekrivala njihova lica... baš u tom momentu, Tom je pogledao prema zidu i video suzu u oku Virdžinije Vulf.

Meri je napuštala lokal a Mark naručio jos jednu kafu... duboko uzdahnuvši podigao je pogled prema istočnom zidu sa koga je progovorio Oskar Vajld:

- Zašto si tužan prijatelju? Vidim da ti je ova devojka draga... a retko ste zajedno?

- Njeni roditelji ne žele da se viđamo. Misle da sam isuviše star za nju... ne znaju moje prave motive... plaše se. Ja ih razumem, nije lako shvatiti nesrećnog čoveka... a ja sam eto baš u njoj pronašao sve ono što sam u životu izgubio...

- Ispričaj nam svoju priču Mark, zamolio je Oskar Vajld.

- Ne volim toga ni da se setim ali eto ispričaću... ti ionako nisi stvaran... Ovako... pre pet godina, sedeo sam za ovim istim stolom, pio kafu i čitao novine. Prišao mi je mladić tridesetih godina i pitao da mi se pridruži. Primio sam ga, započeli smo razgovor... Pažnju mi je privukao njegov akcent. Rekao je da se zove Hagopjan Piloyand, poreklom je iz Jermenije... u Americi živi već desetak godina i da uspešno radi kao finansijski savetnik. Naručio mi je još jednu kafu i ponudio pomoć... U to vreme, dugovao sam par hiljada dolara na kreditnim karticama... ništa strašno a opet, razmišljao sam… fini momak... stranac, zna šta je to dug. Dogovorili smo se da mu narednog dana donesem sve potrebne informacije a on... Hagopjan... učiniće sve da me tokom narednih nekoliko meseci oslobodi dugova... Tako je i bilo, naivno i tupavo, svoje finansije poverio sam neznancu. Gospodinu Piloyandu međutim, to ne beše dovoljno... Naredne nedelje, poželeo je da upozna moju porodicu. "Mark, ne možeš samo ti da štediš... čitava porodica mora promeniti stil života!" rekao je. Od te večeri, bukvalno nije izlazio iz moje kuće... Nekoliko meseci kasnije sin je bio na heroinu... žena je naravno mene za sve krivila... i ubrzo me napustila. Tada su počeli telefonski pozivi... banke, kreditori... Moj finansijski savetnik uporno je ponavljao "Ne obraćaj pažnju, hoće da te prevare... sve je pod kontrolom... ah, da... i kao što smo se dogovorili... nemoj da koristiš kreditne kartice... pa nećemo više da se zadužujemo jel tako Mark?". Poslušao sam... A onda je osvanuo ponedeljak 18. avgust...

- Kako je moguće da si mu toliko verovaro, prekide ga Tenesi Vilijams paleći lulu.

- Ne znam, ni danas mi nije jasno, nastavi tiho Mark, taj momak kao da me je začarao... jednostavno nisam bio u stanju da razmišljam svojom glavom... Tog 18. avgusta, šerif je zakucao na moja vrata... uručio mi je nalog na kome je pisalo - Prinudno iseljenje, stupa na snagu odmah! Pokušao sam da objasnim... potražim rešenje... ali šerif je bio neumoljiv:
- Račun za kuću nije plaćen puna 4 meseca, niste odgovarali na telefonske pozive, pisma, opomene...
Samo što se nisam srušio.
- Ali šerife... moj finansijski savetnik vodi računa o tome...
Bilo je prekasno da se bilo šta ispravi. Dozvolili su mi da iznesem svoje stvari. U pedesetoj godini života ostao sam na ulici. Pokušao sam da iznajmim stan... ali stanje na bankovnom računu glasio je - NULA. Želeo sam da podignem novac sa kreditnih kartica... nijedna više nije važila. Počeo sam da zovem svoje kreditore... "finansijski savetnik" je za nepunih šest meseci koristeći moj identitet uzeo je preko 120 hiljada dolara... Istoga dana, ispred naše nekadašnje kuće na kauču koji je još stajao ispred garaže sedela je moja žena. Kroz suze mi je priznala da je Hagopjan, sa kojim je do juče živela u hotelu, nestao bez traga... a naš sin Erik već nedeljama se ne javlja...

- Ne zeza on samo tebe, već ti i ženu pomalo jebe, kroz smeh je prokomentarisao Ogden Neš.

- Upravo tako, nastavio je Mark, bez kuće i bez para ali sa rogovima na glavi. Sina sam uspeo da pronađem u Tusconu gde je živeo sa nekom narkomankom i na jedvite jade uspeo da ga smestim u stacionar za lečenje... Nekoliko meseci kasnije, sa ženom sam se sporazumno razveo.

- Tužna priča, reče Džordž Orvel. Dogo te već posmatram sa ovog zida, dobar si čovek...

- Dobar i lud, braća rođena, uzvrati Mark.

- Hoću da ti pomognem, nastavi Orvel, pazi ovako... sutra ujutru kada se probudiš skokni do prvog kioska i kupi novine. U zaglavlju, videćeš datum koji danas budeš iazabrao...

- Ne razumem, prekide ga Mark.

-Dajem ti priliku da putuješ kroz vreme i promeniš jedan događaj iz prošlosti... na stolu je račun koji ti je Tom maločas doneo... napiši datum... i sutra ćeš nanovo proživeti taj dan!

- Lepo zvuči... iako ti ne verujem... ne kažem da nisi stvaran... pod ovom kapom nebeskom svakolika čuda su moguća. Čekaj da razmislim...

Mark je rasejano gledao u daljinu... najednom, zgrabio je mobilni telefon i uzbuđeno okrenuo broj... posle kratkog razgovora, uzeo je račun sa stola i na njemu nešto napisao... mahnuo Tomu i užurbano napustio lokal.


***

Budilnik se oglasio tačno u sedam sati. Mark je sanjivo protrljao oči, ućutkao dušmansku zvonjavu sata i sočno opsovao. Iz kuhinje se širio miris prženica. Majka je servirala doručak dok se bela kafa još uvek pušila sa šporeta. Muziku s radija na trenutak, prekinuo je dubok glas spikera:

- Danas je 17. septembar 1975. Dogodilo se na današnji dan...

Brzo je završio doručak, uzeo nešto iz fioke, pozdravio majku i kao metak istrčao iz kuće. Umesto u školu uputio se prema autobuskoj stanici odkle je linijom 75 otišao do gradke bolnice. Na portirnici St. Jospeh bolnice u Čikagu obratio se crnoputoj, bucmastoj dami koja je bukvalno proždirala krofne zalivajući ih koka-kolom.

- Dobar dan, stidljivo reče Mark, na kom spratu je ginekologija?
- Zašto, upita crnkinja između dva zalogaja, imaš zakazan pregled?
- Ne, moja sestra se danas porađa i poslali su me da joj nešto donesem.
- Treći sprat... od lifta desno... i pazi da te neko ne vidi... sezona je gripa i posete nisu dozvoljene.

Nije imao strpljenja da sačeka lift. Stepenicama se popeo do trećeg sprata, pronašao porodilište i krenuo u "vizitu".

- Gospođa Smit?

Žene su začuđeno odmahivale glavom sve dok se u četvrtoj sobi jedna od trudnica nije oglasila:

- Ja sam Dženifer Smit.
- Nemojte me pitati  ko sam, ni zašto sam ovde... gospođo Smit, preklinjem vas morate zahtevati carski rez... ako se porodite prirodnim putem vaša ćerka će biti paralizovana.
- Izvedite ovu budalu iz sobe... i ko je tebi dozvolio da ovako upadaš kao s Marsa… da prepadaš pošten svet. Pu, pu… vrag te odneo… tu mi slutiš!

Doktor Grej je baš u tom trenutku ulazio u sobu i iznenađeno posmatrao nesvakidašnju scenu.

- Mladiću, posete su zabranjene... molim vas napustite odeljenje, reče doktor Grej.
- Nema problema, odgovori Mark, jeste li vi doktor koji vodi trudnoću Dženifer Smit.

Kada je doktor potvrdno klimnuo glavom, Mark je izvadio očev pistolj koji je tog jutra uzeo iz kuhinje i uperio prema lekaru.

- Pripremi sve što je potrebno za carski rez... gospođa Smit će roditi ćerku odmah!
- Kako li samo zna da je ćerka, prosaputa Dzenifer, ako je u pravu... nazvaću je Meri...

Shvativši da je vrag odneo šalu, doktor Grej je u najkraćem roku pozvao tim stručnjaka. Operacija je protekla u najboljem redu… 17. septembra 1975. godine, živa i zdrava, rođena je Meri Smit.


***

Po izlasku iz zatvora, Mark je postao cenjeni pisac. Lagodno je živeo i sam vodio brigu o finansijama… nikada se nije oženio. U nedelju 25. novembra 2007. pozvan je na svečano otvaranje restorana “Za kim zvono zvoni”. Vlasnik lokala Tom srdačno ga je pozdravio i ponosno pokazao istočni zid sa koga se šepurio mural sa portretima najvećih američkih pisaca. Mark je polako pijuckao kubanski rum i gledao u pravcu podijuma za igru. Muzika je utihnula a DJ objavio pobednike plesnog takmičenja:
- Dame i gospodo, Meri Smit i Hagopjan Piloyand!

U tom trenutku, Mark je osetio kako mu jeza prožima čitavo telo. Podigao je pogled prema muralu. Hemingvej mu je namignuo a Orvel se šeretski nasmejao.

- Kako god da se okreneš, dupe ti je pozadi, zaključio je Ogden Neš.

PS: Ovo je post broj 150!
 
posted by dkrstic at 25. novembar 2007 5:21:00 | Permalink 57 comments
THANKSGIVING
čet - 22.11.2007
Posle dužeg vremena evo me ponovo među mojim blogerima… bilo je i vreme. Burni dani su za nama pa konačno mogu da udahnem duboko i krenem u nove blog pobede.

U Americi je danas veliki praznik – Thanksgiving. To je dan kada se jedni drugima nesto silno zahvaljujemo, a lepim ženama (što bi rekao moj drug Vlada) i po više puta.

Prelep dan u Arizoni, nekih 25 stepeni, sunčano… milina jedna. Konačno sam završio novi tekst za Bankar pa mogu malo i da odmorim. Izneo sam rernu na terasu, ćurka se krčka a ja pijuckam kajsijevaču, made in Croatia…

Mnogo je lepo kada čovek može da se opusti i da baš ništa ne radi. Za razliku od mojih dama koje pred sobom imaju četvorodnevni vikend, ja ću morati da se zadovoljim sa prazničnom poker varijantom 1+2+1. Kada su evropski kriminalci počeli da naseljavaju Ameriku i krenuli sa laganim istrebljivanjem starosedelaca, očigledno nisu razmišljali o nama bankarima s početka 21. veka. Krajem meseca naši šefovi nisu mnogo bolećivi prema nacionalnoj istoriji tako da nam sleduje samo jedan slobodan dan… a čak i subotu ću morati da se istaknem u akciji.

Ovog vikenda preko 30 miliona Amerikanaca krenulo je na put. Thanksgiving je dan kada se po tradiciji, svi članovi porodice okupljaju na jednom mestu. Roditeljski dom obično je mesto ovakvih okupljanja… Praznična trpeza satkana je od svekolikih đakonija na kojoj ćurka ipak zauzima centralno mesto.

Sledeće godine moja najstarija ćerka polazi na fakultet i najverovatnije napušta Phoenix. A onda ću i ja poput američkih bakica i dekica svake godine željno čekati ovaj dan kada će cela porodica biti na okupu… Idem da vidim kako se ćurka ponaša i da naspem još jednu rakijicu… a vi ako vas zanima istorijat Dana zahvalnosti… evo posta koji sam objavio prošle godine baš na ovaj dan. KLIK!!!

Živeli!

Photo Sharing and Video Hosting at Photobucket
 
posted by dkrstic at 22. novembar 2007 22:45:00 | Permalink 112 comments
GDE NAS JE VREME ODNELO?
ned - 11.11.2007
U danšnjem Blicu pročitao sam potresnu priču jednog velikog šmekera, čoveka koji je obeležio moje detinjstvo. Od Kemala Montena naučio sam da volim, da plačem da budem setan... da praštam, da budem čovek... Kemo majstore - hvala ti!


Kemal Monteno: "Naša je Juga za mene bila najlepša zemlja "

Obraz
U vreme Juge nisam morao juriti kao danas da bih preživio. Moglo se živjeti od tantijema, sve je bilo regulisano, bilo je tržište od dvadeset dva miliona ljudi, mogao sam sjediti kao gospodin i pisati pjesme, bio sam miran, zato su takve bile i moje pjesme. A sada sam u dva mjeseca prešao dvadeset pet hiljada kilometara da bih radio i preživio. No, mislim da sam sačuvao obraz i zato mogu svagdje doći: i u Makedoniju, i u Srbiju, i u Crnu Goru, i u Hrvatsku, i u Sloveniju. I kada me neko pita kakva je negdje raja, ja kažem: meni je svagdje ista, jer sam i ja isti.

Roditelji
Moj otac Osvaldo (Valdi) bio je Talijan, talijanski vojnik koji se nakon završetka onoga rata u Sarajevu zaljubio u moju majku Bahriju i ostao u tom gradu do kraja života. I volio je Sarajevo više nego čitavu Italiju. Oboje su lijepo pjevali, a imali su i jednu svoju pjesmu - Teško je ljubiti tajno. U početku su morali tajiti svoju ljubav jer su svi bili protiv njihove veze: i majčina familija, jer je ona muslimanka a on katolik, uz to i "okupator", zbog čega je i Jugoslavija bila protiv njega. No, pobijedila je ljubav. Kasnije, kada ga je familija moje majke bolje upoznala, svi su ga zavoljeli, voljeli su ga možda i više nego nju. Bio je divan. Od njega sam naslijedio plave oči.



Detinjstvo
Rodio sam se 1948. godine. Stanovali smo u nekim barakama kraj nogometnog stadiona na Koševu. Otac je vodio brigu o stadionu, a majka igračima prala dresove. U tim su barakama stanovali i neki Cigani s kojima sam se družio. Mi smo stanovali gore na verandi, a oni dolje u prizemlju, nisu imali ni pravi pod, već zemljani. Ali su uvijek bili veseli i uvijek su pjevali. I ja zajedno s njima. Bilo mi je najljepše kada odem kod njih, a više sam bio kod njih nego u našem stanu. S majkom sam preko ferija išao djedu i baki u Italiju, u Monfalkone. Moj otac dugo nije smio ići u Italiju - sve dok nije dobio jugoslavensko državljanstvo. Tako je i svoju kćer Danielu iz prvog braka prvi put vidio kada je imala 15 godina. On se, naime, bio oženio vrlo mlad, prije mobilizacije, i ona se rodila nakon njegovog odlaska u rat. Ja sam je upoznao prije njega i ostao s njom u dobrim odnosima do danas.

Prva gitara
Išao sam u Drugu gimnaziju u kojoj je tada bilo dosta kasnije poznatih imena. Tamo sam se počeo družiti s Davorinom Popovićem, koji je otišao u Indekse, i sa dosta sarajevske raje. Kornelije Kovač nije išao u našu gimnaziju, bio je malo stariji, ali je u njoj imao jednu curu kojoj je po meni slao pisamca, tako da se i on družio sa nama. Tada sam se počeo družiti i s Đorđem Novkovićem, koga sam upoznao još u osnovnoj školi jer je jedno vrijeme zamjenjivao našu profesoricu muzičkog. Kada su mi rekli da je Đorđe kompozitor, začudio sam se, kako tako mlad a kompozitor, mislio sam da kompozitor mora biti neki stariji sijedi čovjek. Kasnije sam na jednom takmičenju ("Mladi pjevači pjevaju proljeću"), na kojem je i on sudjelovao, došao do prve gitare. Ja sam osvojio osmo mjesto, a Đorđe deveto. Za deveto je nagrada bila gitara, a za osmo magnetofon ili gramofon. I ja sam onda molio da umjesto osmoga dobijem deveto mjesto. I tako sam dobio prvu gitaru. I kasnije na njoj napisao mnoge pjesme.



Suze u Subotici
Imao sam petnaest godina kada sam nastupio na omladinskom festivalu u Subotici 1963. Sjećam se da su se tada u Subotici pojavili i Josipa Lisac, Žarko Dančuo, Vjekoslav Jut i još neka kasnije poznata imena. Pjevalo se uživo. Otpjevao sam dvije pjesme, za jednu od njih svi su govorili da je najbolja, a ni jedna ni druga nisu ušle u finale! Bio sam razočaran, tužan, plakao sam dok sam išao prema hotelu. Ipak sam se vratio na tu zadnju večer festivala, ali se nisam posebno obukao. Kada sam došao tamo - svi viču na mene: što se nisi obukao. Šta ću se oblačiti kada ne pjevam? A ispalo je da pjevam, da su obje pjesme dobile nagrade, jedna nagradu stručnog žirija, a druga žirija novinara. Nisam ni znao da su to snimale "Filmske novosti", no kada sam se vratio u Sarajevo, viču mi da su me gledali u žurnalu. I ja odem u kino "Romanija" i na velikom ekranu vidim sebe kako pjevam pobjedničku pjesmu. Gledam okolo, strahujem da me neko ne vidi kako sam došao da gledam sebe na ekranu. Kasnije sam još nekoliko puta kriomice išao da gledam taj žurnal.

Branka
Moju Branku sam upoznao 1967, kada sam je vidio na sarajevskom korzu odmah sam pomislio: ova je mala taman za mene. Nisam znao kako da uspostavim kontakt i onda joj priđem i kao fol je zamolim da mi posudi jedan dinar. Odgovorila je da nema, ali da će naći. I nađe ona taj dinar kod nekoga na korzu i da mi ga. Ja joj kažem da ću joj sutra vratiti, a to sam i htio, da imam razlog da se i sutra vidimo. E, onda smo se sutra našli, otišli u kino i tada je sve počelo i, a traje do danas. Ono je bilo pravo vrijeme! Nije bilo kao sada kada se ide u kafiće gdje je mrak i galama, ja ne znam kako se sutra mogu prepoznati i naći! U mraku se nisu mogli ni vidjeti kako treba, a od buke ni čuti glas onoga drugoga. A mi smo ipak šetali po parkovima, sjedili u kavanama i pričali, slušali muziku… U vojsci sam Branki za rođendan napisao pjesmu "Jedne noći u decembru", a kada sam se vratio iz vojske 1971. odmah sam se oženio. Prvo se rodila kćerka Adriana. A kada je Branka trebala roditi sina Đanija bio je kraj novembra. Dobila je trudove, a moja majka joj kaže: Stisni se, malo sačekaj. Htjela je da se Đani rodi u decembru (u skladu s pjesmom). I Branka je "poslušala" i stvarno se porodila 2. decembra.



"Jedne noći...“
Nazove me Vojkan Borisavljević i pita imam li kakvu pjesmu za festival u Subotici. Kažem da imam. I Vojkan napiše prvi aranžman za pjesmu "Jedne noći u decembru", koju sam otpjevao na tom festivalu i osvojio drugo mjesto. Snimio sam je, svi su govorili da je pjesma sjajna, no prodaja je išla slabo sve dok je nisam otpjevao uživo na TV, a onda su sve ploče rasprodane u petnaest dana.

Arsen Dedić
Na početku karijere Arsen je za mene bio zakon. Ja sam se u njega "zaljubio" kada sam ga prvi put vidio i čuo na televiziji. I svađao se s mojom rajom kojima se nije sviđao. Govorio sam im da nemaju pojma. Kasnije sam u jednom Arsenovom intervjuu pročitao, kada su ga pitali ima li među mladima neki pjevač koji mu se dopada, odgovorio je da ima jedan mali iz Sarajeva koji bi mogao nešto napraviti. A u to vrijeme, kada Arsen nešto kaže, to se pika. Neko drugi može reći šta hoće, ali kada Arsen kaže: to je dobro, to ti je kao da si dobio potpis profesora da si nešto završio. I onda smo se upoznali i sprijateljili. Ja sam znao doći iz Sarajeva kod Arsena i Gabi samo da se vidimo i popričamo, popijemo kavu. U Sarajevu sam stanovao blizu aerodroma i onda sjednem u avion, ili u auto, i odem u Zagreb. I dođem onako, bez stvari. Arsen me pita, a gdje su ti stvari? A ja kažem, šta će mi stvari, vraćam se odmah čim popričamo i popijemo kavu. No, tada su bila takva vremena - nije bilo granica, pasoša. Arsenovo i moje prijateljstvo je posebno. Nikada ga u životu nisam pitao da mi napravi ovo ili ono, a ni on mene, iako smo imali milion stvari za koje smo to mogli.



Ratno Sarajevo
Prvi put sam izašao iz ratnog Sarajeva 1994. godine kada su Talijani u Veneciji organizovali jedan humanitarni koncert. Bio sam spao na 54 kilograma. Dobio sam dozvolu od vojske da mogu izaći iz grada i avionom odletio u Zagreb. Od Arsena sam posudio košulju i njegovim smo kolima krenuli u Veneciju. On vozi svoj BMW i dolazimo u Breganu, na granicu sa Slovenijom. Arsen vadi svoj hrvatski pasoš, a ja papire od vojske. Onda slovenački carinik traži od Arsena da otvori gepek! Arsen mi poslije kaže da je tuda prolazio i petnaest dana ranije i da su ga srdačno pozdravljali, a sada zbog mojih papira: stani, otvori gepek, gdje ćeš! To su te nove granične sličice.

Serđo Endrigo
U Veneciju je na taj humanitarni koncert došao i Serđo Endrigo. Tada sam ga prvi put upoznao. Nisam se u stvari ni morao upoznavati, jer sam imao osjećaj da se odranije znamo. Ponovila se situacija kao sa Radetom Šerbedžijom. I s njim sam imao osjećaj kao da se odavno znamo i zato smo se brzo sprijateljili. Serđo je prije nekoliko godina dva puta bio i u Sarajevu. Na ljetnoj pozornici na Baščaršiji održali smo koncert. Pitaju mene prije koncerta, kakav će biti program, ko će nastupiti, a ja kažem: Arsen, Serđo i ja, jer nas trojica nekako idemo zajedno. A pošto se na Baščaršiji nalazi više džamija, usred Serđove pjesme započne molitva. A kako je on bio veliki gospodin, zaustavi svoju pjesmu i sačeka dok molitva završi.

Ljubljana
Drugi put kada sam izašao iz Sarajeva bio sam u Ljubljani. Uglješa Uzelac, tadašnji ambasador BiH u Sloveniji, kaže mi: hajde kada si već tu da organizujemo jedan koncert. Tada su mi došli da pjevaju i Rade Šerbedžija, Arsen i Gabi, Davorin Popović, Gertruda Munitić, Lado Leskovar i još neki prijatelji. Skupili smo raju i našli nekoliko sponzora. Iako moji u Sarajevu nisu imali šta jesti, novce koje smo skupili odnio sam u ambasadu Uglješi Uzelcu i rekao da je to za liječenje ranjenika. Htjeli su me slikati i to objaviti, no nisam pristao. Rekao sam da taj prikupljeni novac nisam dao za slikanje, već zato što sam to želio. A danas neki u medijima prave paradu i kada daju neku siću, kakvu ja dam čovjeku na ulici.

Tifus i šećer
Iz Ljubljane sam otišao u posjetu prijatelju Bogdanu Tanjeviću, velikom košarkaškom treneru, u Trst. Vidi on da ja kopnim, a i ja vidim da me nema. I odvede me kod njihovog klupskog ljekara da me pregleda. Nastavim ja put u Monfalkone da posjetim familiju. Tamo me zove Jasna, Tanjevićeva žena i kaže da je stigao nalaz, da imam tifus! Onaj doktor kod koga sam bio u Trstu znao je da sam iz Sarajeva i da sam tamo bio čitavo vrijeme rata, a valjda je gledao naš film "Bitka na Neretvi", što li, i dao je dijagnozu: tifus! Sigurno sam onako mršav i izgledao kao tifusar (smeh). Kada sam tu njegovu dijagnozu rekao familiji, oni su se isprepadali, jer kada bi policija saznala da drže tifusara u kući, uhapsila bi ih. I ja nazovem Uglješu Uzelca i on mi pošalje kola da me odvezu u Ljubljanu u bolnicu, gdje su postavili dijagnozu - šećer. Do tada nisam znao da imam šećer. Nakon toga sam u Zagrebu otišao kod mog Age (dr Izeta Aganovića, poznatog stručnjaka za dijabetes), koji me pregledao i izdiktirao šta sve ne smijem jesti i piti. A ja ga saslušam pa kažem: smijem sve, ali pomalo. Jer, kako ću otići u Samobor a da tamo ne pojedem čuvenu samoborsku krempitu, pa taman da umrem. On se smije i kaže: Dobro, možeš jednu.

Neće me promeniti
Nisam čovjek koji se okreće kako vjetar puše. To što sam volio i koga sam volio volim i dalje. Tako i protiv Tita mogu govoriti šta hoće, mene sigurno neće promijeniti. A jedan susret s Titom, kada mi se pridružio i zajedno sa mnom zapjevao pjesmu "Bella ciao" ostao mi je u nezaboravnoj uspomeni. Već sam jednom rekao da mi ovo što neki rade izgleda otprilike tako kao da sa zida skineš sliku oca koji je umro i umjesto njegove staviš sliku očuha kada ti se majka preuda.



Kemal i njegova supruga Branka žive u Zagrebu u jednom manjem stanu, koji otplaćuju na kredit. Kćerka Adriana i sin Đani žive u Sarajevu, kao i unuke Lajla i Lora.

 
posted by dkrstic at 11. novembar 2007 19:27:00 | Permalink 80 comments
KRAJ TANANA ŠADRVANA
pet - 09.11.2007

Pre tačno dvadeset godina, po prvi put, čuo sam ovu predivnu pesmu:

Get this widget | Track details | eSnips Social DNA

Meni je na uvce, onako meraklijski, pevao moj drug Panča ali me je od samog početka kopkalo ko je u originalu izvodi. Pošto tih dana Google nešto nije radio a You Tube kuburio sa serverom... pomoć sam potražio od vernog i nenadmašnog savetnika kada je u pitanju izvorna narodna muzika... baba Mica mi je kao iz topa odgovorila:

- Pa to je bar bar lako, Himzo Polovina... lekar sa najlepšim glasom na svetu.



Potom sam malo zavirio i u knjige drevne u kojima sam opet pronašao sledeće: Himzo Polovina je rođen 11. marta 1927. u Mostaru, u kvartu Donja mahala. Otac mu je bio vojno lice, i za vreme službovanja u Ljubljani oženio se Slovenkom Ivankom Hlebec. Još od detinjstva, otac mu je preneo je snažnu ljubav prema sevdahu. Već u školskim danima Himzo peva u mostarskom KUD-u "Abrašević", a po završetku Drugog svetskog rata u Bosni stiče širu popularnost. Ubrzo potom, završava studije medicine i specijalizira psihijatriju, što ostaje njegovo osnovno zanimanje, sve do smrti 1986. godine.



Pored pevačke i lekarske karijere, zanimljivo je pomenuti i njegov politički angažman. Malo je poznato da je početkom sedamdesetih, Himzo Polovina bio član tajne antikomunističke organizacije "Mlada Bosna" Član iste grupe bio je i kasniji predsednik BiH Alija Izetbegović. Prilikom posete Josipa Broza Zenici, članovi Mlade Bosne planirali atentat na Predsednika SFRJ. U poslednjem trenutku, njihova namera je otkrivena i Tito je nekako izvukao živu glavu. Članovi ove organizacije osuđeni su na dugogodišnju robiju, među njima i Himzo Polovina. Priča se da je kasnije... na Titovo insistiranje pomilovan.



Ako se pitate zašto mi je baš Himzo Polovina večeras pao na pamet... pa evo priznajem! Pije mi se vino a sutra rano moram na posao... Ovako, pripremio sam lepu muziku... a sutra uveče... videćemo!
 
posted by dkrstic at 9. novembar 2007 4:41:00 | Permalink 47 comments
SEDONA
uto - 06.11.2007
Razmišljam... prošlo je dosta vremena od kako nigde iz Phoenix-a mrdnuo nisam. Porodica, posao, blog, poneka sedeljka uz dobro društvo, muziku i rujno vino... Život se polako pretvara u rutinu a to na mene baš puno ne liči. I tako, prošlog vikenda, naprasno ali čvrsto... odlučio sam da skoknemo do Sedone.
Create Your Own

Ovaj predivni gradić od Phoenix-a je udaljen nekih 150 km. Poznat je po crvenim stenama, antikvitetima iz vremena Navaho Indijanaca i prestižnim umetničkim kolonijama... Ako jednog lepog dana budem dobio na lutriji, kupiću finu kućicu baš ovde u Sedoni... a onda šta mi bog da!

Evo još nekoliko fotografija jer sam se (kao fotograf) baš istakao u akciji... uživajte:
Create Your Own
 
posted by dkrstic at 6. novembar 2007 3:48:00 | Permalink 72 comments
PIŠE MENI MOJ KOMŠIJA JOCA...
pet - 02.11.2007
Pa 'de si bre Krle izeš mi pele?

Juče odo u radnju pa vido tvog čaleta... čovek mi kaže da si ti u Ameriku i da se s ljudi dopisuješ sa neka emajlirana pisma. Ja odma odo kod Rašu... onog što gleda gole žene preko tog kompjuktera da mi napiše ovo pismo za tebe. Kao što vidiš brate, Raša je mlogo pametan i pismen čovek... ne tedo' da se brukam pred tebe.

A za koji krivak mi piše ovaj Joca... pitaš se ti komšija. Ma tvoj čale mi kaže da se bakćeš sa nekog Blagoja... ne znam šta ti je to ali priča čale da možeš tamo nešto da pišes i slike da metneš pa da se lepi.

E pa Krle kurajberu moram ti se pofalim... ja sam ti se brate oženio. Mlogo mi lepa mlada... ne znaš je ti. Moja Bisa je živela u Nemačku... vredno radila i zaradila... al' to nema veze jer ja nju volim zbog njenu lepotu i dobru dušu. Imasmo lečka i problemi... nije da beše bez ništa. Moj deda Firga baksuz jedan u usta ga 'ebem, mlogo se naljutio jer Bisa ne dođe na saranu kad mi je baba Rada umrela... a išle su sva tri razreda zajedno u školu. Bisa radila u Gelzenkirhen, nije se zajebavala po malu ko moj poludeli deda Firga. Ako mene pitaš, ja mislim da se Firga odavno zablesio u moju Bisu, u mozak mu ga utaknem pokvareni eto... nemo se ljutiš... mlogo se nerviram kad na to mislim. Al' eve mu ga na... ja i Bisa sade živimo u sreću i veselje.

Nego komšija 'teo sam te nešto zamolim onako ko brata (il strica pošto si s njega išo u prvi razred). Eve ti ove slike s moje i Bisino venčanje a ti vidi s tog Blagoja ako oće da pusti preko kompjuktera da izađemo onako... malo... na tu vašu kao televiziju... al' nemo tamo 'de su gole žene što ih Raša gleda... moja Bisa će se stidi... samo ja smem da je vidim golu!

Ajd u zdravlje!
Tvoj komšija Joca

PS: Jel viđaš onu Klintonovu jebulju što je isprljala 'aljinu... jooj baš sam smešan jel' da? I Bisa misli da sam šaldžija!
 
posted by dkrstic at 2. novembar 2007 3:03:00 | Permalink 53 comments