"Nedelja popodne u pola pet, sporo protiče. Slušam muziku i opijam se." Između dve čašice setih se domaćeg blog zadatka... šta sad da napišem ovako pijan? Jednom sam se prevario, više neću.

Imam jednu želju.

Da posetim rodni kraj

Kroz koju nedelju.

- Nije da brojim, reče gospođa, ali ovo ti je već osma rakija. Znam da je nedelja, da se opuštaš... ali što je mnogo, mnogo je. Hajde, lezi malo da se odmoriš a ja ću da skuvam kafu.

Čim sam svoje zmijsko telo postavio u horizontalu osetih kako se soba podjednako brzo okreće oko mene baš kao i oko svoje ose. I kada je stolica na volšeban način poletela prema prozoru... začuo sam nepoznati glas:

- Poštovani putnici. Zbog predizborne oluje koja već danima potresa Beograd, nismo u mogućnosti da sletimo u Surčinu. Alternativa je velelepni aerodrom u Nišu. Nemamo razloga da vam se nešto puno izvinjavamo jer koliko ste platili puno ste i dobili. I ne zaboravite - Sve najbolje leti JAT-om

Po izlasku iz aviona osećao sam se pomalo čudno... nisam navikao da letim mrtav trezan. Istog trenutka, iz daljine se začuo zastrašujući smeh. Krv se polako ledila u žilama.

- Hi, hi, hi, hi, orilo se aerodromskom zgradom.

- Ima li koga? upitao sam prestravljeno.

Četiri veštice na sofisticiranim, hi-tech metlama letele su oko mene. U početku sam se malkice uplašio ali čovek se vremenom na sve nekako navikne. Nije mi promaklo da sve četiri nose nestašne, kratke suknjice... strah se polako pretvarao u istinski estetski ugođaj. Ushićeno posmatrajući erotski, vadušni ples nisam ni primetio muškarca koji mi se približavao.

- Dobar dan pođite sa mnom!

- A koji li ti ono beše?

- Oprostite ali nisam ovlašćen da dajem objašnjenja. Moj zadatak je da vas bezbedno prebacim do određene mi destinacije.

Nisam imao prilike da puno filozofiram pošto su me veštice ščepale za kragnu i zajedno sa zagonetnim mladićem ponele prema maglovitom niškom nebu. Tokom leta, povremeno bih bacio pogled na panoramu grada ali sam nekako radije gledao prema vešticama čije su se suknjice slatko lelujale na vetru. Iznenada smo aterirali ispred prelepe planinske brvnare. Pratilac pažljivo otvori vrata dok su baba roge nestale bez traga. U dnevnoj sobi, udobno zavaljen u fotelju sedeo je gazda Raban.

- Šefe, stigli smo!

- Vrlo dobro Dragoslave, reče Raban, slobodan si… i molim te, nemoj da nas neko uzmemirava.

Iskreno, ništa mi ne beše jasno.

De Krstić: Ali…

Raban: Dobro mi došao bata Krle!

De Krstić: Hvala Rabane, ali čemu ovaj cirkus brate slatki. Baš si me isprepadao.

Raban: Takva su vremena prijatelju… a i ja ti nisam makar ko.

De Krstić: Sada i meni to postaje jasno… nego…

Raban: Ovo je samo početak…

De Krstić: Rabane prijatelju, ima li ovde nešto da se popije.

Raban: Polako bata Krle, organizovali smo ti bogat kulturno-umetnički program… veštice i ja već dugo se pripremamo za tvoj dolazak…

De Krstić: Dobro, naspi nam ti po jednu pa ćemo onda da se iznenađujemo.

Raban: Dok si ovde moja planinska kuća sa poslugom stoji ti na raspolaganju… a veštice će dati sve od sebe da ti ni u jednoj varijanti ne bude dosadno… Jedna od njih povešće te do reke pevaće ruske romanse i recitovati stihove. Druga ti sprema kafu sa cimetom i vanilom a sve to uz nežne zvuke tvoje omiljene šansone… “Tombe la neige”. Treća je pripremila obilje švedskih dokumentarnih filmova i putopisa… Četvrta veštica će se postarati da sve protekne u najboljem redu i bez incidenata… A ti brate vodi računa kako se vladaš jer prija ti je vazda bila stroga.. ali pravična.

De Krstić: Meni se sve čini da ti Rabane nemaš rakije.

Raban: Ma imam bre, mogu sve da vas podavim… nego ima tu jedan mali problem.

De Krstić: Vidim ja da ti nešto muvaš!

Raban: Veštice su mi naredile da ti saopštim njihov ultimatum koji glasi: sve može osim rakije… ako to prekršiš grdno ćeš se pokajati.

De Krstić: Ma znao sam ja da tu ima neka zvrčka… ženska posla šta da radiš.

Raban: Ostaviću te da se malo odmoriš od puta a ja ću sa vešticama sve da organizujem.

Čim sam ušao u spavaću sobu, na natkasni sam ugledao flašu domaće šljivovice… žuta k’o dukat… mrtva usta da je piju. Pomislim u sebi, jebi ga šta više može da me snađe. Naspem čašicu… mmm, dušu blaži… onda popijem još jednu… Kod treće osetih neko čudno komešanje po čitavom telu… Nakrenem iz flaše tek koliko da se povratim… tada se začuo prasak. Noge više nisam bio u stanju da kontrolišem… skakao sam po sobu kao izbezumljen. U jednom momentu našao sam se naspram ogledala. U početku nisam verovao, mislio sam da se to Raban žestoko šalio… da je zalepio fotografiju na ogledalo. Pogledam pažljivije… pomerim se levo, desno… pa to sam ja. Oh… neeeee… užas… pretvorile su me u žabu!!!

- Hi, hi, hi, hi, čulo se iz hodnika, a lepo smo te upozorile, graknuše u glas veštice.

Raban (viče u telefonsku slušalicu): Haaaalo, ‘ej zdravo Sposobna, kako je u Novom Sadu… žurka s programom… uh super… De Krstić… jeste stigao je pre par sati… pa ne znam… ne oseća se baš najbolje… nešto je pozeleneo u licu… preneću mu poruku, ništa ne brini.

Miris kafe prenuo me je iz sna. Otvorim oči a na televiziji Mapet šou.

- Što je sladak ovaj Kermit, zaključi gospođa pružajući mi šoljicu.

Ćerke su mi svojevremno postavile nezgodno pitanje. Da li sam se ikada rasplakao gledajući film? Iskreno, nisam mogao tačno da odgovorim jer mnogo puta nalazio sam se na ivici da pustim suzu ali bih se na kraju, ipak nekako uzdržavao. Danas međutim, s ponosom mogu potvrdno da im odgovorim jer sam upravo odgledao jedan veliki film - La vie en rose.

Potresna životna priča jedne od najvećih umetnica dvadesetog veka.

Lik Edith Piaf tumači Marion Cotillard. Nikada nisam preterano mario o Oskarima, Zlatnim globusima i ostalim figuricama ali ako se ikada bude dodeljivala nagrada za glumačke bravure stoleća madmoiselle Cotillard neće imati dostojnog konkurenta. 

 Odoh da još jednom odgledam ovo remek-delo... a i ako koja suza kane... pa dobro nije kraj sveta.

Prošlog meseca, pisao sam o odlasku mog velikog šefa u "zasluženu" penziju. "Bankar" je sve to uredno objavio pa evo prilike da priču podelim sa mojim blogerima.

Možda mi neki i oproste onaj nevaljali komentar?

***

Kreditna kriza i smena finansijskih lidera
Skupi odlazak Zloćka

Najveću pažnju javnosti svakako je izazvala ostavka Čarlsa Prinsa, izvršnog direktora Citigroup-a. Smena na čelu najveće banke u SAD proizvela je priličnu zabrinutost kako na berzi, tako i u celokupnoj američkoj privredi. U periodu između jula i novembra 2007. vrednost akcija Citi banke sa 51 pala je na 33 dolara

Kreditna kriza koja već mesecima potresa Ameriku doživela je ovih dana neočekivani obrt. Lideri vodećih banaka u SAD napustili su svoje preplaćene funkcije ostavljajući za sobom pravu finansijsku pustoš. Dosadašnje efekte nezapamćenog haosa na hipotekarnom tržištu, ekonomski analitičari cinično nazivaju Volstritovom verzijom orkana Katrina.
Nedavni odlazak Stenlija O’Nila prvog čoveka investicionog magnata, kompanije Meril Linč označio je početak jedne posve nove prakse kada je reč o utvrđivanju odgovornosti u velikim američkim bankama. Do sada, za neuspešno poslovanje finansijskih firmi ceh bi obično plaćali izvršni menadžeri na nižim nivoima upravljanja. Ovoga puta međutim, krenulo se od vrha.

Najveću pažnju javnosti svakako je izazvala ostavka Čarlsa Prinsa, izvršnog direktora Citigroup-a. Smena na čelu najveće banke u SAD proizvela je priličnu zabrinutost kako na berzi, tako i u celokupnoj američkoj privredi. U periodu između jula i novembra 2007. vrednost akcija Citi banke sa 51 pala je na 33 dolara. Istoga dana kada je javnost obaveštena o Prinsovom odlasku, banka je izdala saopštenje u kome je obelodanjena namera da se jednokratno otpiše 11 milijardi dolara propalih investicija, a procenjuje se da će ova cifra dostići i celih 15 milijardi dolara.

Brojne “fantomske” mortgage kompanije delile su kredite kapom i šakom, a sada je više nego očigledno da su od samog početka iza njih stajale vodeće američke banke Countrywide, Citi i JP Morgan Chase

Na čelu Citigroup korporacije, Čarls Prins je nasledio Sendorfa Veila, izuzetno uspešnog finansijskog stručnjaka. Pod Veilovim rukovodstvom Citi je za kratko vreme postao vodeća finansijska institucija u Americi. Njihova poslovna saradnja započela je još krajem osamdesetih. U to vreme Prins je radio kao advokat u Baltimorskoj banci, aktivno pomažući integraciju ove male finansijske organizacije i njeno pripajanje Citigroup-u. Sendorf Veil ga je još tada zapazio i 2002. godine postavio za glavnog investicionog menadžera. Ova odluka izazvala je prilično nepoverenje finansijskih eksperata u Citiju, s obzirom da se Prins nije mogao pohvaliti velikim bankarskim iskustvom.

Njegova uloga međutim, bila je da u što kraćem roku dovede u red haotičnu pravnu regulativu koja je ugrožavala uspešan rad kompanije. Tokom naredne godine, nekadašnji advokat i priznati pravni stručnjak uspeo je da se tokom maratonskih sudskih procesa nagodi sa hiljadama klijenata koji su od Citigroup-a potraživali preko deset milijardi dolara. Smatra se da je Prinsovom zaslugom sprečena ozbiljnija finansijska kriza, te da je u ovu svrhu potrošeno samo 10 odsto od planiranog. Nagrada za uspešno obavljen posao stigla je već naredne godine.

Kada je 2003. godine Sendorf Veil odlučio da ode u zasluženu penziju, gotovo da se nije postavljalo pitanje njegovog naslednika na čelu Citigroup-a. Veilov najbliži saradnik Robert Vilumstad već godinama je nezvanično kreirao poslovnu politiku kompanije i donosio ključne odluke. Realno je bilo očekivati da će svoju delatnost i ubuduće nastaviti i formalno kao izvršni direktor kompanije. Vest koju je obelodanio upravni odbor, šokirala je bukvalno sve. Na mesto prvog čoveka Citigroup korporacije postavljen je Čarls Prins. Vodeći stručnjaci u kompaniji, vlasnici akcija, investitori... niko nije ni pokušavao da sakrije skepsu povodom ovakve odluke. Istoga dana cena akcija Citigroupa pala je za 2,8 odsto. Na isti način reagovali su i poslovni partneri iz Evrope i Japana. Tokom prve godine upravljanja kompanijom, Čarls Prins je dobio nadimak “Zloćko” (Mr. Evil).

Ubrzo se međutim pokazalo da je Prins osim funkcije, od Veila nasledio i gomilu problema koji su vešto skrivani od očiju javnosti. U proleće 2004. Citi gubi sudski proces u kome su bili optuženi za mahinacije u oblasti investiranja kapitala. Prema presudi, kompaniji WorldCom isplaćeno je 4,95 milijardi dolara.

Čarls Prins bi verovatno još godinama upravljao najvećom bankom u SAD da nije došlo do famozne „subprime mortgage krize“ koja ozbiljno preti da izazove sveopštu recesiju u američkoj privredi

U nastupajućem periodu, prvi čovek Citigroup-a oko sebe okuplja potpuno nov tim stručnjaka sa ciljem razvoja nove poslovne politike, pod imenom “One Citi” . Prvi korak predstavljala je prodaja čuvenog “Travelers kišobrana” koji je godinama predstavljao zaštitni znak i logotip Citi korporacije. Potom je usledila integracija sa brokerskom kućom Smit Barni, koja ubrzo postaje sastavni deo gotovo svih filijala Citi banke u Americi.

Animozitet između prvog čoveka kompanije i njegove “baze” još više se produbljuje. Nezadovoljan radom svojih saradnika, Čarls “Zloćko” Prins jednoga dana odlučuje da poseti radnu jedinicu koja se bavi žalbama klijenata. I danas se kao anegdota u bankarskim krugovima prepričava epizoda, kada je izvršni direktor Citigroupa uzeo telefon i nekoliko sati lično pozivao nezadovoljne mušterije, nudeći im svoju pomoć.

Iako se nije mogao pohvaliti velikom popularnošću, Čarls Prins bi verovatno još godinama upravljao najvećom bankom u SAD da nije došlo do famozne „subprime mortgage krize“ koja ozbiljno preti da izazove sveopštu recesiju u američkoj privredi. Kada je euforija kupovine nekretnina i masovnog odobravanja rizičnih hipotekarnih kredita zahvatila Ameriku, Citi banka je zvanično ostala verna tradicionalnim kriterijumima prilikom odobravanja zajmova. Ako bi danas neko odlučio da proveri sklopljene ugovore, teško da bi se u arhivi Citigroup-a mogao pronaći jedan rizičan ili finansijski nelogičan zajam. U isto vreme međutim, pojavile su se brojne “fantomske” mortgage kompanije koje su kredite delile kapom i šakom. Sada je više nego očigledno da su od samog početka iza njih u stvari stajale vodeće američke banke Countrywide, Citi i JP Morgan Chase.

Ovih dana, pomalo stidljivo, pojedini mediji objavili su “nepotvrđenu” informaciju da je sredinom 2003. američka administracija odlučila da hipotekarnim kreditima pokrije pozamašan budžetski deficit i tako održi ekonomiju SAD tokom rata u Iraku. Iste godine na čelo vodećih finansijskih institucija postavljeni su novi ljudi Čarls Prins (Citi) i Stenli O’Nil (Meril Linč). Naredne 2004. godine usledila je integracija bankarskih giganata JP Morgan Chase i Bank One u režiji Džejmija Dimona. Projektu se pridružio osnivač Countrywide Financial Anđelo Mozilo i komad sa zidanjem, pucanjem i plakanjem je mogao da počne. Nekoliko godina kasnije, novosazidane kuće ostaju bez vlasnika, jezik oružja u Iraku polako ustupa mesto diplomatiji, dok je u sferi ekonomije nastupilo vreme plakanja. Odlaskom kreatora krize hipotekarnih zajmova, krug se polako zatvara.

Ovakve priče u javnosti obično izazivaju sumnju jer “otkud bi rukovodstvo radilo protiv vlastitog naroda”. Da ipak nije reč o neozbiljnom nagađanju potvrdio je nedavni komentar poznatog novinara i analitičara konzervativne provenijencije Bila O’Rajlija koji je ovakvo tumačenje nazvao “najvećom besmislicom usmerenom protiv Bušove administracije, koja se po stepenu trivijalnosti jedino može porediti sa teorijom zavere da je Amerika sama izrežirala događaje od 11. septembra 2001.” Poznavaoci prilika u javnom životu SAD znaju da kada gospodin O’Rajli tako emotivno reaguje, to neminovno znači da se nešto iza brda valja.

Na samom kraju, vratimo se novopečenom penzioneru Čarls Prinsu. Poslednje godine šefovanja u Citi banci njegova godišnja plata iznosila je milion dolara dok je na ime bonusa dobio još 13 miliona. Smatra se da je tokom poslednje četiri godine na mestu izvršnog direktora Citigroup-a zaradio 53,1 miliona dolara. Prilikom odlaska u penziju Prins je odlučio da kao neku vrstu otpremnine unovči akcije koje je minulih godina investirao u svoju kompaniju… sa ovog čeka smešila se cifra od 94 miliona dolara. Još uvek se tačno ne zna iznos Prinsove penzije, ali nadajmo se da ipak nekako uspeva da sastavi kraj s krajem.

Kada se godina približi kraju volim da pogledam razne varijacije na temu "Događaji koji su obeležili minulo leto". Onda sam pročitao "101 utisak o 2007." Aleksandra Stojanovića i jednostavno nisam imao mnogo toga da oduzmem ili dodam.

Razmislim još malo... i prisetim se scene koja još uvek izaziva gorak ukus u mozgu novopečenog Amerikanca:

Pitate se zašto? Poslušajte još jednom pitanje" "Da li je tačno da vi gospodine Keri zajedno sa Džordž Bušom pripadate istoj tajnoj organizaciji?"

Hm, neću ništa da dodam ali jedan stih još uvek mi bubnja u glavi "... otvori oči!"

Mislite o tome!

Bila je zima sa puno snega, ček'o sam za Moskvu vezu. Gledam kroz prozor omalenog staničnog bifea. Pred očima nepregledna ruska stepa, vodka na stolu i nekoliko kopejki u džepu. Pitam se otkud ja ovde i šta za boga miloga tražim u toj vukojebini? Prebrojavam siću... nemam za još jedno piće... dok sam palio cigaretu začuh nepoznati glas.

- Zdravstvujte baćuška, lepo je videti brata Srbina u majčici Rusiji.

Zbunjeno se zahvalim na lepim željama... a pridošlica nastavi uzbuđeno:

- Zovem se Andrej Lugovoj, bila bi mi čast da vas ponudim pićem... može li jedan engleski čaj.

- Najlepše hvala, rekoh prestrašeno, ali nisam poneo Gajgerov brojač... možda nekom drugom prilikom.

Narednih pola sata proveli smo u neobaveznom ćaskanju i baš u momentu kada sam ničim izazvan pomislio na Aleksandra Litvinenka... iz snežne beline izronio je sivi autobus crvene boje. Nisam puno oklevao već koliko me noge nose odjurih prema vozilu.

- Baćuška nije to tvoj autobus, vikao je tovariš Lugovoj.

Uzbuđeno, otvorih vrata autobusa i osetim  kako mi se koža polako lepi za ledeni metal... Unutrašnjost vozila delovala je više nego skromno dok je topao vazduh prijatno grejao obraze. Vozač sa šajkačom na glavi ložio je furunu koja se pušila u zadnjem delu autobusa. Malobrojni putnici baškarili su se po otrcanim sedištima. Ne znam zašto ali svi su mi delovali nekako poznato...

- Pa vi ste... mrmljao sam. 

Boris Tadić: Da, mi smo predsednički kandidati.

Velja Ilić (pošto je podložio furunu nanovo se prihvatio volana): A koji si pa ti bre? Ne znam Tadiću, meni je ovaj sumnjiv, liči mi na onog ništaka Čovića...

Toma Nikolić: To je moj Kragujevčanin, znam ga još kad je dečko bio. Pusti ga da uđe.

Čeda Jovanović: Vozi Veljooooo!

Odmah je krenula priča... onako u glas, poveriše mi kako su krenuli na sastanak kod Putina ali se pilot iznenada razboleo. Velja nije časio časa već se hladnokrvno latio avionskog "kormila" i znalački pilotirao... Ipak,  umesto u Moskvu, morali su sleteteti u Vladivostok. 

Čeda Jovanović: To je Koštunica sve zakuvao, hoće da nas atentatira ovako u paketu.

Boris Tadić: Nemojte tako... maleri se dešavaju.

Velja Ilić: Ma bre, to je onaj Đelić... steg'o pare pa nam dao jeftinog, pilota pa još i padavičara.

Toma Nikolić: Samo vas slušam i ne mogu da verujem... i budali je jasno da su Amerikanci sve to smislili da nas se otarase.

Mahinalno pogledam kroz prozor, u sred snežne beline, pored puta, nazirale su se ljudske siluete... jedna beše malo tamnija od ostalih.

Boris Tadić: Oh nesrećnici, koja li ih je muka ovde nanela.

Velja Ilić: Ma to su neki bolesnici bre... jurili ovce po planinama.

Toma Nikolić: Vi il' ste ludi il' vam noge smrde... pa to su Amerikanci... vidi Hilari, Obama i onaj pop... kako se zvaše... Haklberi...

Čeda Jovanović: Zove se Majk Hakbi grobaru nepismeni...

Toma Nikolić: Možeš ti da vređaš koliko te volja... kriziraš, razumem... ali evo ti ga Obama... možda je njemu malo ostalo... pa da zajedno šmrčete.

Velja Ilić: Ljudi, ja predlažem da karamo Hilari...

Čeda Jovanović: A Toma će da jaše popa...

Ne znam kako, a boga mi ni zašto, ali pošto su kandidati za američkog predsednika ušli u autobus... slika pred mojim očima postala mutna... dok su se u daljini još uvek čuli glasovi: 

- Help! Serbian terorists! Oh my God!

- Udri to bre!

- Čekajte ljudi, polako... excuse me please...

- Ej garavi daj još malo da šmrknem keve ti...

- Dobra ova koka... sa'će Velja da naplati bombardovanje...

- Everyone please remain calm...

Slika sa mog mentalnog ekrana sve češće se gubi, ton takođe... a onda iznenada, spiker je pročitao vest:

"Ruski predsednik Vladimir Putin primio je danas u Moskvi lidera Demokratske partije Kosova Hašima Tačija. Susret je protekao u prijateljskoj atmosferi. Gospodin Putin je izrazio zabrinutost činjenicom da sastanku nisu prisustvovali predstavnici Srbije i SAD."

MIR BOŽIJI - HRISTOS SE RODI!

Od kada znam za sebe voleo sam dobre žurke. Recept je veoma jednostavan: što više ljudi, to bolje zezanje. Iz studentskih dana u sećanju su mi ostale nezaboravne "žurke s programom"! Stigao Šumadinac u Novi Sad. Dvadesetak dana na fakultetu, sve se kao nešto snebivam... baš onako, kao pravi brucoš! Ubrzo, kolega sa grupe pozove me na rodenđan. Pojavio sam se u zakazano vreme i odmah ispitao odnos snaga na terenu. Pažljivo prebrojim: devojke - mladići... nerešeno! Nije loše pomislim. Može od svega toga nešto i da bude. U neko doba domaćin predlaže: "Hajde prvo malo da prezalogajimo a onda da počnemo sa programom!"

Da se razumemo, moja baka je iz Banata, vojsku sam služio u Novom Sadu... vojvođanski mentalitet vazda mi je blizak bio... Moram priznati da sam posle ove izjave ipak ostao zatečen... "Kakav li je to program?" razmišljao sam, "Nisu valjda pripremili priredbu? Nece me pobogu terati da recitujem... uf, samo da ne moram da pevam!" Nešto kasnije, domaćin je prema "scenariju" ugasio svetlo a parovi se spontano resporedili kako po sobama tako i po ćoškovima.... počeo je program... Iskreno, prijatno sam se iznenadio spoznatim sadržajem!

Prošle su godine (da ne kažem decenije) a ljubav prema žurkama nije me napustila. Ameri još uvek nisu čuli za party s programom, dok su se ovdašnji Novosađani nekako poamerikanizovali i zaboravili lepe običaje iz starog kraja...

Nedavno, pozove me drugar da zajedno odemo na veliku žurku kod nekog njegovog poznanika. Povod, više nego originalan... domaćin se vratio iz zatvora. Što ti je naš čovek, uvek pronađe dobar razlog za veselje. Pošto gotovo nikoga nisam poznavao, naspem sebi piće i sednem za šankom. Osvrnem se oko sebe, a tamo sve sami zemljaci znani dobro po faci i po... vicevima. Muzika preglasna, turbo-narodna... na prvoj pauzi, pažnju mi je privukao razgovor dvojice neznanaca:

- Ma ne merem ti ja ljubomoran bit'... ostavit će me bolan,

- Ne znam š'a će ona tebi radit... al' ako se kriješ i ćutiš... ovaj će je jebat sigurno... Znaš kakav je Božo Budža.

- Ma jebo ja njima mater, nego jaro... vidiš onoga glavonju s naočalama... jes' taj što rakiju pije?

- Vido sam ga bolan... vazda tašnu nosa...

- U Srbiji je novinar bio... pisao za one izdajnike... a i sad' mu đavo ne da mira... samo laje i gluposti priča.

- Šta kaže matere ti?

- Sve ono kao nije k'o što jeste, pa svi su kao špijuni koji se dogovaraju, pa izbori namesteni... i ođe i kod nas...

- O luda čo'eka!

- Kažu da je jednom 'nako p'jan prič'o kako naš Slobo, bože me prosti, nije ni umro... nego se s Mirom zajebaje po Rusiji.

Pravim se da ih ne čujem, zagledan u daljinu, nehajno vadim cigaretu i ljubazno zamolim za upaljač.

- Imamo vatre jašta. Nego jel ti beše onaj Šumadinac... u banci radiš... 'el tako? I za novine kao piskaraš?

Klimnem glavom i lagano zapalim cigaretu.

- Kažu da vakat možeš pogodit šta će se desit... mislim 'nako pravo? zapenušio je nezanac.

- Šta te zanima prijatelju? Umem ja i misli da čitam ako treba, nasmešio sam se nastavljajući igru.

- Nešto iz polit'ke... ili 'nako iz života!

- Evo ovako... Hilari postaje novi Predsednik Amerike. U Pakistanu će izbiti građanski rat... a za to što te najviše kopka... odgovor je DA!

- Šta bolan... na šta si mislio... šta me kopka?

- Božo će joj dati budžu... i to večeras... a ti kako hoćeš!