Milioni sićušnih virusa nagrizaju tisućljetnu težnju organskoga sustava moje malenkosti koja još gaji iliziju da će se jednog lepog dana za naše mozgove zakačiti zrno zdravog razuma koje bismo kasnije makar i pod prinudom negovali, mazili i pevali mu žalostive pesme. Ispijam limunadu, još jedna čaša u neprekidnom nizu zaustevljenom kod parnog broja 34. Preskačem čuvenu dilemu opevanu kroz stvaralački opus brojnih skladatelja zabavnih popevki prkoseći im nepokolebljivo... Elem, ne hoteći da se umijem ali ni da se ubijem... odlučno sam se smestio iza volana motornog vozila sive boje i krenuo put giganta... ili ja to samo sanjam?

Pred ulazom u zgradu, velika gužva. O bože ili dele zejtin ili su počeli da otpuštaju!?! Kolege, u nemom mimiohodu, prolaze pored požarnika koji još iz mladosti gaji veliku ljubav prema medicini. Još tokom školovanja na srednjoj policiskoj akademiji u Sijuks sitiju država Ajova intenzivno se zabavljao sa jednom sisatom medincinskom sestrom a kako se ono melodično kaže - prva ljubav zaborava nema! Radnik bezbednosti budnim okom pažljivo je posmatrao "prolaznike" i sa nepogrešivom sigurnošću, hladnokrvno ih razvrstavao u dve grupe. Virusi se množe a hladnokrvnost deli, pritisak mi je u plusu dok sam se u celini & celosti totalno oduzeo. Prolazim pored uniformisanog lica s nehajno-jagnjećim osmehom i veselim zviždukom iz dubine ispucalih usnana. Ignorišem ga k'o Dačić pedere.

- 'alo glavonja! 'De si krenuo bre? Ti baš zapuc'o na velika vrata. 'ajde blago meni ti lepo kući... pa kada mi od čika doce doneseš potvrdu da nemaš svinjski grip moći ćeš na posao, dostojanstveno je odbrusio mister security guard čije mudre reči prezentujem u slobodnom prevodu.

Urođenu srpsku hrabrost i stečenu bandoglavost iskazujem na bezbednoj udaljenosti od uniformisanog lica, umesto da prvo idem kući, kako je sugerisano, jogunasto jezdim kod doktora svog... u čekaonici gužva. Virusi lete kao konfete, pacijenti šmrkUću, zubima škrguću i uopšte ne crvkuću. Posle samo tri sata čekanja ulazim u docinu ordinaciju.

- Dobar dan doktore ja doš'o po potvrdu.
- Hajde bre Krstiću ne mlati čoveče ne delim ja ovde dečije dodatke. Nego skidaj gaće blago meni, treba da ti pregledam prostatu... mora od nečega da se živi u ova nesigurna vremena.
- Treba mi potvrda da ne bolujem od svinjskog gripa... i nemoj da se šališ glavom... ja sam iz Srbije brale... život dajem prostatu ne dajem. Ti ćeš po pozadini da mi istražuješ paraderu jedan ponosni...
- Dooobrooo... da vidimo... sidu i lude krave si preležao, ptičiji grip takođe... salatu nismo imali... daj' mi jedno dve hiljade pa da ti izdam tu potvrdu.

Dok mi lice bledi, karakter se jedi. Razmišljam da li da ga ubijem na licu mesta ili po kratkom postupku a opet plašim se da me ne optuže za holokaust pošto doca od svih praznika poubavo saka Yom Kippur. Ako ga ispalapucam kazaće da je zbog razlličite seksualne orijentacije. Da li je homoseksualac? Nisam siguran... ali mi je prilično sumnjiv. Mnogo je brate fini... il' je peder, il' je Vojvođanin. Doktorov predlog sam sa indignacijom odbio a po izlasku iz ordinacije odmah otpočeo sa planiranjem osvetničkih aktivnosti. Najpre sam nepromišljeno zgužvao kaktus u čekaonici a onda na bočnom zidu vragolasto iscrtao portret Bin Ladena i nameravao da u stilu velikog osvetnika odjezdim u nepoznato... ali, elem, avaj...

Pet minuta kasnije, na malim ekranima velikih TV prijemnika širom sveta pretplatnici kablovske televizije kako u zemlji tako i u dijspori, pomno su pratili razvoj neveselih događaja na parkingu Medicinskog centra u Finiksu, država Arizona, SAD u po bela dana kad' mu vreme nije.

"Poštovani gledaoci, briljantnom i odlučnom akcijom pripadnika udruženih specijalnih, protivterorističkih jednica CIA, NKVD, BIA, FBI, OZNA, KGB, UDBA, JRT, HTV, RTS... u Arizoni je danas osujećen epidemijsko-teroristički akt koji je dugo i brižljivo pripreman u glavi osnivača i jedinog člana organizacije "Što se bore misli moje 1492". Poošto je sa sigurnošću utvrđeno da zlikovac boluje od riblje kijavice državni organi humano su odlučili da ga smeste u karantin. Dodatnim ispitivanjem međutim, nepogrešivo je utvrđeno da dotični u sebi nosi virus KSB 964 u narodu poznatiji kao goveđi bronhitis a pošto ovčje boginje nije preležao ministarstvo zdravstva SAD odlučilo da ga protera iz Amerike. Na tenderu koji je diljem sveta raspisan u cilju pronalaženja bezbednog utočišta za ovog nesrećinika, prijave su uredno dostavili Indonezija, Srbija, Filipini, Iran. Posle žestoke borbe prihvaćena je ponuda MUP-a RS da pruži utočište lideru organizacije "Što se bore misli moje 1492" po uslovom da oboleli terorista najpre, ogrnut američkom zastavom, prošeta centrom Beograda odakle bi u društvu gospodina Branislava Peranovića motorom bio prebačen u Duhovno-rehabilitacioni centar Crna Reka gde će pod budnim okom stručnjaka biti preduzete neophodne mere intenzivnog lečenja."

Prevrćem se po krevetu, hladan znoj natapa jastuk... košmarna buka... čuju se trubači, pucači, drkači i navijači... bude me uzvici: "Ubij, zakolji, da razum ne postoji!", gde se nalazim? O moj bože pa ovo nije san... iz daljine čujem nepoznati glas: "Samo ti lezi američki grešniče, odmori se... sa'će čika Pahomije da ti pregleda prostatu... ne brini, odmah će ti biti bolje... k'o rukom odneseno!"

III

Istovremeno (dok je Oceanic Airlines Flight 815 vrtoglavo parao vazdušnim bezadanom) u rezervatu plemena Nebeskih ratnika na ostrvu Prc


Pitomi krajolik nadomak prašume. U dubokoj hladovini letnje bašte pokrivene lijanama, Nebeski ratnici ispijaju zamagljene krigle piva i duvanskim dimom rasteruju mušice. Iz daljinie su dopirali veseli zvuci razdraganog skakutanja teniskih loptica a na opšte zadovoljstvo pivopija povremeno su se mogli čuti potmulo-zavodljivi krici i šaputanja mlađanih tenisera i zadihanih teniserki. Deca su vredno trenirala a roditelji uživali u čistom vazduhu i sportskoj idili.

Komandant Nebeskih ratnika, preuzvišeni poglavica plemena, sedeo je u uglu kafića zamišljen nad podebelom knjigom i trudio se da po ko zna koji put dokuči suštinu postojanja ljudske vrste kako u pustinjskim tako i u urbanim krajevima. Svoju državničku karijeru Mironimo, kako glasi dostojanstveno ime ovog lidera, započeo je pre mnogo godina, međuplemenskim prevratom. Stupivši na čelo zajednice, lako je ubedio svoje sledbenike kako ih susedna plemena već vekovima iskorišćavaju te da je vreme da se sa svima obračunaju onako... jednom za sva vremena. Parola "svi zidari u jednom plemenu" predstavljala je vrhunac humanih težnji ovog vizionara. Ali da bi se zidalo, najpre je sve trebalo porušiti. Tako je časni Mironimo, tokom svoje trinaestogodišnje humanitarne misije, stvorio idealne uslove za nezabeleženu i savremenoj istoriji nepoznatu obnovu i izgradnju svog sve manjeg, plemena. Svi šatori nanovo su obnovljeni čak i po nekoliko puta... a onda su na red došli teneski tereni. Ovaj neimarski poduhvat milenijuma zadivio je sve ratare, zanatlije, poštene hedonistički orijentisane vračeve i naravno... tenisere. Opšta sreća, veselje i blagostanje žitelja ovog pitomog plemena konstantno su izazivali mržnju i zavist kako susednih plemena tako i okružnog šerifa koji se godinama bezuspešno trudio da sledbenike "Federera među Indijancima" okrene protiv najmudrijeg među njima. Na sreću progresivnog i plemenitim idejama zadojenog čovečanstva to mu, uprkos svemu, još uvek ne polazi za rukom.Svoje vizionarstvo međutim, Mironimo i njegova porodica ne dokazuju samo kada su u pitanju sport i građevinarstvo, naprotiv. Ne postoji jednostavno oblast ljudskog stvaralaštva u kojoj poglavica i njegovi najmiliji nisu zadužili ljudski rod.

Svakako najdalje otišla je Crvena Hijena, dična supruga našeg junaka. Na štavljenim kožama progresivnih saplemenika crvenom tečnošću ispisivala je najumnije stranice (pre i posle) ratne indijanske književnosti. Ovi lirski nadahnuti eseji i dnevnici ostaće kao vredno svedočanstvo jednog vremena u kome je iskvareni, zapadni svet trulio u grehu i raspadao pod udarom ekonomske krize i raznih gripova životinjskog porekla. Premudre filozofske bravure u isto vreme predstavljale su podstrek i ohrabrenje malim, poštenim i slodoljubivim narodima u borbi protiv aždahe oličene u bludu "Novog svetskog poretka" kako u moru tako i na kopnu...

Čedo mamino (i tatin kuronja) Leteći Bambi (za bledolike prijatelje Mark) bio je izuzetan jahač gvozdenih konja ali i nadasve uspešan biznismen. Tatine ratove nije pohodio dok su ga u miru čuvali pažljivo probrani etnički čisti strelci. I pored uzbudljivih trka i najrazličitijih poslovnih angažmana & aranžmana, Leteći Bambi bi pronašao vremena da se posveti i stvaranju vlastitog potomstva. Njegovi naslednici otpočeli su nemoguću misiju trošenja tatinog celokupnog bogatstva gde se naravno misli na materijalno jer ono duhovno i intelektualno vaistinu je neprocenjivo i nepotrošivo.

Da bi se ovako složena i dalekovida misija poglavice Nebeskih ratnika uspešno sprovela u delo, bilo je neophodno obezbediti i adekvatnu medijsku podršku. Za nju je zadužen četvrti član ove istinski mudre i nadasve hrabre porodice, Mironimova kći Košava. Najpre u vidu zidnih novina a potom i preko plemenskog razglasa na kome su se uz pomoć bizonovog roga vesti čitale svakih pet minuta, ponosni ratnici, neimari i teniseri vaskoliko behu informisani o svekolikim uspesima svog vođe. Košava je žarila i palila medijskim prostorom a pored dnevnika, najobožavanije emisije svih vremena, gledaoci bi se rado opuštali uz pornografske sadržaje u kojima su glavne uloge tumačili sami žitelji plemena... poglavica u aktivnoj a narod u pasivnoj poziciji.

Zalutala teniska loptica limunkaste i kao dukat žute boje prenula je Mironima iz stanja duboke stvaralačke nirvane.

- Poglavice, uzviknuo je Vatreni vodeničar, pogledajte dimne signale, Crvena Hijena vas zove na ručak... opaaa sarmica od zelja i to sa kiselim mlekom... Haug!

Istog momenta začula se užasna eksplozija. Komadi metala nekontrolisano su padali sa neba. Hrabri žitelji rezervata, neustrašivi pripadnici plemena Nebeskih ratnika locirani na ostrvu Prc, nisu se dali iznenaditi. Prikupili su teniske loptice i razbijene pivske krigle a onda sa reketom u ruci i suzama u oku pogledali prema poglavici. Mironimo je dostojanstveno gledao u daljinu pokušavajući da odagna užasnu istinu koja ga je pritiskala svom silinom svoje neprijatnosti: "E jebi ga, ohladiće se sarmica!" pomisli u sebi skrušeno. Potištenost ne potraja dugo, poglavica je munjevitom brzinom sabrao misli i ponosito se obratio svojim saplemenicima:

- Haug braćo, m'hahm jik'gah sestre. Kao prvo, da se razumemo - niko ne sme da vas bije! A ovo što pada sa neba može da nam pljune pod prozor novosagrađenih šatora! Mi možda ne volimo baš mnogo da radimo ali smo zato neprikosnoveni u tenisu i neprevaziđeni u nebeskom vojevanju.

- Tako je!!! Mironimo mi te volimo, klicala je gomila.

- Volim i ja vas, uzvrati nežno voda, u poslednje vreme međutim, nastavio je strogo ali pravično, neprijatelji pokušavaju da se infiltriraju u naše redove i to kako vazdušnim tako i vodenim putem. Šire se glasine da sam umro, bože me oprosti kao onaj... kako se zvaše... De vliegende Hollander i da su me sahranili tamo daleko u krošnji mirisnog eukaliptusa... Takvim silama zla i izdajničkim snagama bezumlja, sa ovog mesta drugovi i drugarice, transparentno bih poručio - malo morgen! Neće vam uspeti da me posvađate sa mojim vernim sledbenicima. Oooooo narodeeee!

Sasvim nenadano, niotkuda i iz čistog mira... sa nebeskih visina pao je neidentifikovani metalni objekat... pažljivim osmatranjem istog nazirao se šarenkasti natpis Oceanic Airlines - Boing 747. Uprkos hroničnoj hladnokrvnosti i urođenoj neustrašivosti hrabrog Mironima, poglavica se ipak malkice iznenadio. Ateriranje repa nepoznatog aviona definitivno je ugrozilo plemenski suverenitet i teritorijalni integritet Nebeskih ratnika. Strepnja je polako nadjačavala slutnju. Iznenada nebo iznad ostrva Prc prošarali su dimni signali sa jasnom takoreci nedvosmislenom porukom: "Uzbuna!"

- Tata požuri, vikala je uzbuđeno Košava, čika Sova je prinudno sleteo sa dvojicom stranaca... eno ih centralnom teniskom terenu... još uvek sede na avionskom krilu... pocepali mrežu i uništili travu... sjebaše na turnir idioti!

Istog momenta, Mironimo se trčećim korakom uputio prema centralnom terenu međunarodnog teniskog turnira Prc Open. Sedokosi gospodin sa velikim crnim naočarima nemo je posmatrao poglavicu... zaista fini dekica reklo bi se... pravi onaj dobrica. Glavni vrač u plemenu Ponosnih ratnika, premudri gospodin Sova jezdio je letom 815 Oceanic Airlinesa prema Rambujeu gde se ovih dana rešava sudbina vaskolikih nebeskih naroda diljem planete pa čak i malo šire. Ispred Mironimovih očiju sevnuo je veličanstveni prizor -  na ostacima polomljenog avionskog krila ispred Žalosnog gospodina Sove "jahali" su Bogdan i Vladimir.

- Sovo prijatelju, drago mi je da te ponovo vidim ali pobogu, šta se to sa tobom dešava. Ovo je osmi put da nam se vraćaš a da pošteno još ni krenuo nisi?

- Međuplanetarna zavera moj Mironimo. Neprijatelj je podesio gravitaciju pa bilo gde da krenemo istog se momenta vraćamo na ostrvo... Prc! Ali nisam ja bez razloga najmudriji Nebeski ratnik... takoreći očuh nacije. Možda sam malo žalostan a li ne i glup!

- Šta si nam to pametno smislio premudri vrače?, ushićeno upita poglavica.

- Ova dvojica su poznati fizičari i pritajeni teroristi. Matori je čitav radni vek proveo u Vinči dok ćelavko radi u nuklearnoj centrali Palo Verde.

- Šta planiraš sa njima dobrice naš, poskakivao je Mironimo.

- Sećaš li se pećine koju smo otkrili prilikom izgradnje centralnog teniskog terena koja sada služi kao svlačionica... i velikog točka u njoj?  E pa vidiš, naučnici će nam pokazati kako da pomoću te alatke promenimo zakone fizike, hemije, astronomije... i (p)okrenemo točak istorije...

Od tog momenta otpočelo je mukotrpno ali argumentovano uveravanje pridošlica da svoje znanje čim prije stave u sliužbu boljitka progresivnog čovečanstva. Bogdan i Vladimir uporno i tvrdoglavo ostajali su pri stavu da je ovakav eksperiment užasno opasan a ako ne daj bože, bilo šta po zlu krene posledice će biti nesagledive. Uprkos svemu, Žalosni Sova i Mironimo ostali su strogi, pravedni i nadasve nepokolebljivi. Poslove prijateljskog ubeđivanja poverili su Letećem Bambiju. Prvog dana, poglavicin ponos i dika, naučnike je dobro ispalapucao ali bez vidljivijih rezultata. Potom im je počupao nokte i nekoliko sati davio u koritu... opet neuspešno, Najzad, posle višednevnog, multidisciplinarnog istraživanja i intenzivnog razmišljanja Žalosni Sova je sasvim iznenada došao na genijalnu ideju. Nedvosmisleno je zapretio fizičarima da će, ukoliko ne pokrenu ovu misterioznu napravu, biti primorani da naizmenično razmenjuju intimne trenutke i interseksualne odnose sa poglavicinom suprugom i literarno erotskim genijem, drugaricom Crvenom Hijenom. Pet minuta kasnije...  otpor je utihnuo a točak istorije se nanovo pokrenuo...

Nastavlja se u nedogled... jer ova priča nema kraj!

II

Sama pomisao na neželjenu ulogu sardine u metalnoj, interkontinentalnoj kutiji momentalno izaziva užas kod iole normalnog i zdravom razumu odanog letača svekolikog neba... Dodatno podsećanje da je reč o  desetočasovnom "filmu" sa guranjem, truckanjem i plakanjem netom proizvodi tihu jezu i glasno jecanje. Putnici se ipak dovijaju na različite načine kako bi što bezbolnije okončali produženi tečaj klaustrofobije. Jedni se opijaju vinom a drugi aromom susedovih čarapa koji se malkice raskomotio... živa duša šta će... onako... kao kod svoje  kuće. Trezvenjaci gledaju filmove, prelistavaju magazine, nestrpljivo izviruju u pravcu kuhinje očekujuci večeru. Posle klope, stjuardese gase svetlo dele pokrivače... Tišina lagano ispunjava svaki kutak vazdušne konzerve. Žene i deca polako tonu u san a muževi na kvarno naručuju viski.

- Ali gospodine, već ste popili dva... a sleduje vam samo na jedan... takva su pravila!

- A to što imam troje dece i svi do jednog zakleti antialkoholičari? Nego donesi odmah dupli da te ne šetam dvared!

Sedokosi gospodin sa velikim crnim naočarima nemo je posmatrao ovu uzbudljivu scenu, povremeno bi trepnuo a onda nešto važno na salveti zapisivao... fini dekica reklo bi se... pravi onaj dobrica.

Šmeker is prve klase, nehajno prilazi plavokosoj dami koja je nezainteresovano gledala film na malom ekranu ispred sebe.

- Gospođo skinite slušalice molim vas... fiino... baš nešto razmišljam... tako bih vas rado poljubio... verujte  mi ne plašim se ni svinjskog gripa, a ni vašeg muža, šapuće zavodnički.

- Ma nosi se idiote jedan... samo si mi još ti falio!, odbrusi žustro plavuša, i da znas svinjo jedna gripljiva - ja sam gospođica!

Pošto je nasula dupli viski, Monik se odlučno uputi prema repu aviona i taman kada se spremala da viskijem posluži pametnjakovića čija ne deca ne konzumiraju alkohol... avion se iznenada žestoko zatresao, prelepa stjuardesa nenadano je završila u Bogdanovom krilu a sadržaj čaše na Vladimirovim pantalonama. Nekoliko minuta  kasnije, u znak izvinjenja, Bogdan i Vladimir su od glavne domaćice aviona dobili flašu čuvenog vina Pétrus.

- Kaži im da nema problema, prokomentarisao je Vladimir, pa nije ona kriva što se avion zatresao, popij ti slobodno... ja sam ti nekako više onako... rakijski tip... mada bi mi sada, posle jela, pivo više pasovalo.

- Čika Vladimire, ova flaša vina košta blizu hiljadu dolara... probajte ovo je jedinstvena prilika, ubeđivao je Bogdan.

- Stvarno fini svet nema šta... kod nas je ovako nešto teško i zamisliti... na žalost...

- Naši ljudi teško priznaju grešku... misle da su uvek u pravu... mudar ste čovek Vladimire... čitav život ste proveli u Srbiji... objasnite mi zašto je to tako?

- Vidis sinko, uzdahnu Vladimir, tu našu crtu i ja sam uočio ali tek pošto bih napustio Srbiju na neko vreme. Sin živi u Americi, ćerka u Kanadi... i tako svake druge godine po nekoliko meseci provodim sa decom u unučićima... Najpre sam se iznenadio shvativši da ljudi u mojim godinama uživaju u životu... što se kaže punim  plućima... putuju, zabavljaju se... Moji vršnjaci u Srbiji već godinama samo čekaju poziv za onaj svet! U Americi sasvim druga priča... Na ulici, u parku, prodavnici... ljudi se osmehuju, ljubazno se naklone požele ti dobar dan iako se nikada u životu niste sreli... Kada kažem da ne govorim engleski grdno se izvinjavaju kao da su me oni sprečili da ga naučim...  Ako bih se u mom Kragujevcu ne daj bože, javio nepoznatoj devojci ili mladiću odmah bi pomislili da sam neki matori perverznjak ili "pederčina odvratna". Kod nas, ljudi su nabijeni nekom negativnom energijom...

- Nisam vas baš najbolje razumeo... na šta ste konkretno mislili?, prekide ga Bogdan.

- Vidiš, našim ljudima je sve nekako glupo... eto moj prvi komšija ima sina, pametan dečko...  tu je negde... maturant... lep momak, krupan... ma dasa. Svake večeri izlazi oko ponoći a kući se vraća pred zoru... odspava  sat-dva pa pravac u školu... Razumem što izlaze vikendom... mladi su... pa kad' će ako ne sada, ali preko  nedelje... pa ne može se iz kafane pravo u školu čoveče! Pitam ga zašto ne ide u bioskop, pozorište... ovi iz muzičke škole organizuju fine koncerte... "Taman posla!" kaže, "ortaci bi mislili da sam poludeo!" To je našoj omladini glupo. Bioskopi se zatvaraju u pozorište se više ne ide ni preko  sindikata a koncerte klasične muzike pohode samo učesnici i članovi najuže porodice... d'izvineš, više im se isplati da sviraju kod kuće. Naš narod je uvek znao šta neće...  problem je što jos uvek nije odlučio sta hoće!

Ljubaznim osmehom Monik je na trenutak prekinula razgovor i pružila im tanjirić sa nekoliko komada tanko rezanog Camemberta. Bogdan je naručio flašu piva za novostečenog prijatelja, gricnuo komad sira i pažljivo ga zalio vinom.

- Ovde kod vas, nastavio je Vladimir, mislim... tamo u Americi, sve je potpuno drugačije... Evo moj unuk Aleksa na primer... ide u školu, redovno odlazi u biblioteku  tamo mu je zgodnije da uči... Kod kuće se odmara, gleda televiziju...  vikendom izvede devojku na večeru.. idu u bioskop, na utakmicu, koncert...  Preko leta radi u jednom golfu klubu na izdavanju opreme... nije mu nužda ali dobro dođe za dzeparac... a počeo je da štedi za nova kola. Što je najvažnije... on je zadovoljan životom... male stvari ga čine srećnim!

- Primetio sam, reče Bogdan između dva gutljaja, da su naši ljudi uvereni kako je jedna mala zelja poput Srbije izuzetno važna, da se vazda nalazimo u centru svih dešavanja... da se bukvano čitav svet samo nama bavi i oko nas okreće...

- Znaš li Bogdane šta će me svi moji prijatelji prvo uptati kada stignem u Kragujevac?

- Nešto u stilu "Kako ste se proveli u Americi?" ili tome slično... prozbori Bogdan odsutno, uživajući u božanskom ukusu Pétrusa.

- Vidiš ovako... prošle godine, moj pašenog Laza unapred se raspitao kada stižem a onda je zajedno sa Stevom iz mesne zajednice napravio zasedu u kafiću preko puta moje kuće. Čim sam izašao iz taksija pohitaše mi u susret a prvo pitanje bilo je: "Je li a šta kažu za nas?" Napravim ti se ja onda kao malo nevešt pa pitam na koga to misle. "Ma Ameri bre, šta kažu za nas Srbe!" Onda im ispričam kako običan svet i ne zna gde se nalazi Srbija baš kao što ni oni pojma nemaju gde je locirana američka država Main koja je i po veličini i broju stanovnika identična sa našom domovinom. "A mediji? Šta kažu na televiziji?" Objasnim da nas niko nigde ne pominje... a oni me gledaju kao da sam pao s Marsa. Čini mi se da će ove godine biti još zanimljivije... tu je ekonomska kriza pa svinjski grip... Obama, Bajden, Hilari... ma biće tu zezanja do mile volje!

Snažna eksplozija prekinula je Vladimirovu priču... iz repa aviona širio se gust plavičasti dim a kroz prozore sa svih strana strujao je žestok vazdušni pritisak. Putnici su leteli zajedno sa koferima... Bogdan je snažno prigrlio Vladimira i zaurlao :"Jebi ga Bože!" Ubrzo su izgubili svest dok je letilica vrtoglavo parala vazdušnim bezadanom.

Nastaviće se

I

Stotine užurbanih putnika mravolikim stazama hitalo je prema odredištu. Terminali, šalteri, prodavnice, restorani podsećali su na košnicu prepunu pčela raznih boja i veličina u kojoj je se čulo haotično zujanje na svim mogućim jezicima sveta. "Security checkpoint 2", vijugava staza ograđena kanapom. Strogo kontrolisanim  korakom, kolona se u nemom mimohodu približava namrgođenom deliji u plavoj uniformi. Pčelice ljubazno treplju okicama dok bumbari gunđaju namćorasto. I jedni i drugi disciplinovano slede strogu aerodromsku  proceduru... pražnjenje džepova, izuvanje... pretresanje... službenice pregledaju dame, muškarci pipaju  gospodu... Dosadna pravila bez pogovora se poštuju iako baš niko od putnika ne uživa u nepotrebnom gubljenu vremena ... osim možda... jedan feminizirani plavušan sa nestašnim osmehom na licu.

U čekaonici preko puta, kosooka devojka zvocala je bez prestanka sipajući bujicu reči u uvo crnomanjastog mladića koji je odsutno gledao u daljinu i milovao plavi dres sa natpisom - Peja 16. Mastilom izrezbarena tinejdžerka, tetoviranim prstima žustro je dobovala po tastaturi mobilnog telefona, muškarac obrijane glave sa naočarima na nosu i slušalicama u ušima pažljivo je čitao knjigu, Mlada žena čudesne latinoameričke lepote dojila je bebu zaklanjajući pažljivo veliku, prirodnu "flašicu" sa "cuclom" na vrhu kojom ju je priroda nesebečno darovala... Muzikalni ljubitelj pisane reči... bez kose na glavi, nehajno odloži knjigu, pogleda na sat i lenjo se uputi prema obližnjem Starbucksu. Čekajući "venti regular coffee with little room for cream" po ko zna koji put se zgražavao razmišljajući o tom užasnom, novokomponovanom "starbucks jeziku" sa terminima koji ne znače ama baš ništa ali koji mnogima tako "fancy" zvuče. Godinama je pio isključivo dupli esspresso dok ga nisu prekrstili u "doppio", bela kafa postala je "latte" a zgodna devojka koja mućka sve te divne đakonije i smeška se s druge strane šanka preko noći je postala "barista". Pažljivo je skinuo poklopac i još nežnije sipao mleko u vrelu kafu čiji se dim zavodljivo jarcao iznad ogromne šolje... istog  trenutka začuo je nepoznati glas koji je nepogrešivo prenosio lingvisticke kodove njegovog maternjeg jezika:

- Vidi ga onaj ćelavko. Sipa mleko k'o da je otrov. Prava picajzla... ona američka! A i kafa... slaba, bljutava... prava pišora... ona američka!

"Ćelavko" se krišom nasmejao i zauzeo busiju u neposrednoj blizini nepoznatih zemljaka... dvojica muškaraca različitog životnog doba ali gotovo istovetnih crta lica... "Sigurno otac i sin!" pomisli. Ispijao je kaficu, uživao u muzici i povremeno osluškivao razgovor koji je dopirao sa susednog stola.

- Ne brini, biće u avionu naših... pa ako prigusti ti viči... Ma naši su ti bre k'o crnci po faci bi ih prepoznao među hiljadu, zapenušeno je objašnjavao mlađi.

Ne odlolevši izazovu, konzumnet "venti regular coffee with little room for cream"  kroz jedva čujni, potmuli smeh tiho je prozborio:

- Ako nisu crni onda su sigurno ćelavi... ne sekiraj se zemljače i najboljima se desi da pogreše... a što se pomoći tiče stojim vam na raspolaganju... zovem se Bogdan Stojanović... i prava sam picajzla...  ona američka... mada... Italijanke obozavam, Portugalke poštujem a ni Francuskinje mi nisu mrske!

Lice mlađeg muškarca rumenelo se poput crvenog barjaka samoupravljanja... gledao je u zemlju kao da će u nju propasti.

- Izvinite mladiću, promuca stariji gospodin, moj sin Nemanja voli da laprda... jezik mu je uvek brz i mnogo ga bolje od pameti služi... a iskreno, ni mudrost mu baš nije jača strana! Pređite za naš sto molim vas... učinite to starom Vladimiru Saviću... da to je moje ime... hajde da popijemo kafu kao ljudi...

Slučajni poznanici su ubrzo naručili jos jednu turu, od glave do pete odmerili lepuškastu "baristu" (šta god da to značilo)... i na opšte zadovoljstvo konstatovali da Bogdan i Vladimir zapravo zajedno lete za  Pariz.

- Šteta što ne služe alkohol, uzdahnu Nemanja, da zalijemo za srećna puta! Valja se!

Pola sata kasnije, Bogdan i Vladimir hitali su istom onom vijugavom stazom, vešto obilazeći kanapom isprepletane putokaze... Nemanja je mahao, tužno zagledan u očev kacket i blistavu ćelu novostečenog  poznanika... "Passangers to Paris... Oceanic Airlines Flight 815... gate 23..."

nastaviće se

Svakoga jutra ista slika. Bojažljivo otvaram oči a onda… maksimalno koncentrisan i bezbedonosno pripravan pažljivo počinjem sa izviđačkim aktivnostima.

Pada mi oči da je put do kupatila poprilično zakrčen. U prolazu, odlučno odgurnem recesiju, ismejem inflaciju i totalno iskuliram situaciju. Kafa mi ne prija, bacam je u kanalizaciju, preskačem doručak da podržim stabilizaciju.

U kolima mozgovne vijuge zavijaju trbušni ples... na svim radio stanicama ista priča... nezposlenost, finansijska kriza, ekonomska depresija. Ubacim CD a tamo Andea Bočeli peva o stambenim kreditima, Elton Džon najvljuje propast banaka a Severina repuje tužnu priču kako su joj uzeli kuću pa sada mora da se potuca po raznim splavovima i brodicama...

Na parkingu kolega radosno maše “Sve je u redu!”, viče “nisu nas otpustili!”, urla. Dubok naklon šefu i nežni rukoljub direktoru... ma nije mala stvar biti zaposlen u ova šugava vremena. Preko imaginarnog zvučnika veselo objavljuju da je naša mala firma zabeležila veliki uspeh tokom minulog kvartala... ali da uprkos ovoj divnoj vesti sledi ona druga, manje lepa... da se sa otpuštanjima nastavlja. “Vi ste za sada bezbedni” poručuje strogo veliki brat, “a do kad’ će ne znamo!”

“Dobro je” uzdahnem duboko, “hvala bogu i drugu presedniku, danas sam pretekao”. Naspem kaficu i krišom zavirim u novine. Ćorkirali gospodina Mejdofa ali mu lovu još uvek nisu uzeli. Ne znam zašto se toliko uzbuđuju oko tog čikice? Ko uspe da glumom nadmaši Malkoviča, doskoči Spilbergovim specijalnim efektima i Vizelovoj humanitarnoj gramzivosti taj definitivno zaslužuje da zaradi neku crkavicu... dobro… 65 milijardi dolara nećemo da sitničarimo. Nešto razmišljam ipak je taj Mejdof malkice priglup... da se na primer, dosetio i na vreme lepo šmugnuo u Srbiju… Ministar Jeremić bi do sada u delo sproveo transfer stoleća... Mi Amerima isporučimo vremešnog Bernarda a oni nama oproste junaštvo delije Miladina a uz to nam pošalju i  milionče pride. I Vuk sit i poreski obveznici ošišani. Zatvorim virtuelnu štampu, zavijem novine u sajber rolnu, stavim ih u jedan od eletronskih džepova a onda krenem sa poslom. Kad’ sam bio mali vazda su mi poput mantre ponavljali kako “ne mogu oni mene tako malo da plate koliko malo ja mogu da radim”. Što pametan svet kaže - para i poljubaca nikad dosta... pa tako na platu se nikada nisam žalio... a posao? Pa valja se... onako malkice... protiv uroka i da ne čuje zlo!

Pozovem klijenta a on onako iz trka:

- Šta??? Hoćeš da ti platim? Ti nisi normalan majke mi! Posle svih ovih para koje vam je  dala država! Nije vam dosta nego još i bonuse delite.

- Vi verovatno mislite na AIG?

- Sad’ se jos praviš pametan... ma svi ste vi isti!

- Moj posao je da vam pomognem da sačuvate kuću”, pravdam se.

- Pomozi ti onim tvojim šefovima jer kad’ uzmem usranu motku...

- Gospodine, pre nego što kupite motku i obavite dodatne radnje glede "premazivanja" iste, ja bih vam ipak predložio da platite račun... jer priznaćete... vi trenutno živite besplatno!”

- J... ^%&% ja onu ^^%$^*^* i hohštaplersku u ^%$^*%&*%*!

Dubokim uzdahom olakšanja pozdravljam završetak radnog vremena. U kolima, poučen jutrašnjim iskustvom, gasim radio i bacam CD kolekciju kroz prozor.

Na semaforu, vozači iz susednih automobila nesto viču... zagledam ih pažljivo a pošto sam u špijunskim školama odavno naučio veštinu čitanja sa usana, prepoznajem poruku: “KRIZA, KRIZA SVUDA OKO NAS. PREKASNO JE, UZALUDNO SVE JE DUBLJI JAZ”. Okrenem glavu na drugu stranu upirući istovremeno pogled prema nebu… a tamo…  jedna velika bela... plastična kesa! Na daleki put krenula je još jutros... Evo šta se dogodilo. Čim je pojeo jutarnju inčaladu Hoze  je najpre rukavom obrisao usta a onda salvetom vragolasto gađao Karmelitu, na kraju, plastičnu kesu nehajno je frljnuo u atmosferu. “O moj bože, kakav primitivan svet!” pomislim glasno u sebi “u Srbiji se to rešava efikasno i po kratkom postupku!”  I zaista, dok se čitav svet kao nešto zanosi oko te globalne krize... organi u mojoj domovini deluju energično, strogo i pravično. Najpre su odredili tačan datum (1. april) kada svetska ekonomska kriza i zvanično “stupa na snagu”. Do tada, valjalo je rešiti par tekućih problema koji su od kapitalnog značaja za sve Srbe od Tokija pa sve do Milvokija... Krenulo se od najvižnije teme. Naime, posle fantastičnih rezultata elkološkog projekta “Više mesa, manje kesa” u Vranju, Vlada je odlučila da se plastične kese ukinu na čitavoj teritoriji Srbije. Ministarstvo ekologije procenjuje da će dosledna implementacija ove ekološki odgovorne i demokratski mudre odluke pomoći da se spasu svi delfini u Srbiji. Pošto su sačuvali planetu rukovodioci odlučiše da onako u (sitnom) hodu reše i problemčiće oko usvajanja zakona o diskriminaciji. Vrlo brzo zavladalo je opštenarodno veselje. Poslanici su veselo crtali dugu na zgradi skupštine, ministri se drže za ruke pevušeći zavodljivo “Love is in the Air”... Odluka o održavanju gay parade doneta je jednoglasno a kako saznajemo povorku će predvoditi Velja Ilić i Palma dok se uz graju veselih dečaka očekuje i Pahomijev blagoslov.

Tek kada sam stigao kući shvatam da sam ogladneo kao Miladin posle dobre kafanske šorke. Zavirim u šerpu a tamo... milina! Šnicla od soje u sosu od ekološki obojenog spanaća a sa strane i nekoliko brokolija čisto onako da se domaćin zasladi. Začuđeno pogledam ženu koja sa kuvarom u ruci oduševljeno dodaje: “... a za nedelju ćemo tortu bez jaja. Moraću da pozovem kumu da mi pošalje recept za UNPROFOR kolač i kackavalj od esencije...!” Učtivo objasnim kako sam ručao na poslu a i žurim u teretanu.

Na vratima vežbaonice sačeka me tužno obaveštenje da je objekat zatvoren do daljeg. Osvrnem se oko sebe... na klupi ugledam glavnog bildera iz kraja “pije pivu pljugu duva!” pitam o  čemu je reč.

- Nema više vežbanja prijatelju. Kriza je, još malo pa se debeli opet vraćaju u modu... kako stvari sada stoje uskoro ćemo svi bildovati... ali na gradilištu sa krampom u ruci, osmehom na licu i pesmom na usnama.”

Dobro, eto... i to se dočekalo. Zbirka dekodiranih, kratkih priča loknastog De Krstića pod sofisticirano-komplikovanim naslovom:  "ZID".

"Na život i na zdravlje!"

Filmor, Kalifornija, SAD; epicentar ekonomske krize; svetsko finansijsko grotlo; užas je naša furka!

U proleće, te sada tako davne 2001. godine, kuću u ulici Džordža Buša broj 911 u Filmoru, mister Adam Džonson platio je za to vreme solidnih 100 hiljada dolara. Shodno pravnim normama i kolektivnim ugovorima, stambeni kredit odobrila mu je banka AH. Godine su prošle pune muka kako u SAD tako u ostalim prijateljskim zemljama od brdovitog Balkana do peskovitog, pomalo udaljenog a opet Bliskog istoka. A onda kao grom iz oblacima blago prošaranog neba, kada se pošten građanin & poreski obveznik SAD tome najmanje nadao, cene nekretnina su ničim izazvane najednom počele najpre da rastu a potom i da divljaju. U jesen 2005. ista ona kuća koja je tako zavodljivo zaintrigirala pažnju čitaoca u prvoj rečenici naše priče, dakle baš tu zgradu u ulici Džordža Buša broj 911 u Filmoru, uz veseli komentar "ćuti samo kad se našlo" kupio je gospodin Robert Smit... Cena? Ma sića... oko 300 hiljada dolara a kredit je odobrila finansijska firma OH. Adam je (to je onaj prvi) banci AH vratio stotku koju je dugovao a 200 hiljadarki odmah uložio u privatan biznis postavši advokat.

Pošto je za to vreme, više nego jeftino pazario krov nad glavom, Robert nije časio časa već je jednako srećan & zadovoljan (i kako red nalaže) iz onih stopa napravio veliku žurku. U novosvijeno porodično gnezdo pozvao je rođake, prijatelje, kolege i... taštu iz Teksasa. U lepo uređenom i bugenvilijama ukrašenom dvorištu raspalio je roštilj, iz frižidera izvadio pivo a na ražanj natakao pile. Iste večeri Robertova supruga Samanta popila je nekih desetak martinija i završila u krevetu sa komšijom Stivom. Ovaj podjednako tužan, potencijalno tragičan ali nadasve lascivan detalj ipak nije sudbonosno uticao na dalji tok ove visokostručno naučno-ekonomsko-finansijske studije. (PS tj. digresija: Ako prislonimo ruku na srce pa onako... takoreći nezvanično pojasnimo situaciju moralo bi se priznati da ovo iskustvo ne beše Samanti sefte... ali 'ajde da ne kvarimo empirijski karakter istraživanja). Elem, svojom bezbrižnom svakodnevicom Smitovi su frivolno iscrtavali idiličnu sliku uokvrenu ramom njihovog skromnog porodičnog budžeta. "Prostirali su se prema guberu" simpatično, mudro i tekšaski nežno komentarisala je Robertova tašta Viki.

Početkom 2008. opet iznenada, bez najave i valjanog razloga cene nekretnina počeše da padaju... Robert je vredno radio, Ameriku gradio... a Samantu su poput narodne pesme s kolena na koleno nežno prenosili mnogi... od šefova i kolega do poštara, komšija i slučajnih prolaznika. Porodična idila trajala je sve do oktobra 2008. kada se jedne kobne večeri sa malog ekrana Robertovog prijemnika oglasillo poznato TV lice. Lepo obučena i uredno začešljana, strogo ali  pravično namrštena mlada dama pročitala važno saopštenje: "Pažnja, pažnja, čujte i počujte, u Americi je danas svečano i radno počela velika ekonomska kriza. Daje se na znanje da će se dramatična finansijska situacija već koliko sutra preneti i u ostale delove sveta. Od ovog trenutka za nevolje, probleme i svekolike zajebancije optužićemo dežurnog krivca... a to je drugarica SEKA - Svetska Ekonomska KrizA !"
Istog momenta Robert Smit je trepnuo dvaput, obuk'o je kaput... i odlučio da se razvede od žene!

Advokat Adam Džonson koga smo upoznali još u prvom pasusu naše sage, po prodaji kuće u ulici Džordža Buša broj 911 veoma brzo je stao na svoje noge i postao prilično uspešan poslovni čovek... d'izvinete - advokat. Sedeo je za pisaćim stolom, meš'o brlju s koka-kolom a krajičkom oka spazio Roberta kako skrušeno ulazi u njegovu kancelariju... i zaista, čim ga je video odmah ga je spazio... Nepunih pola sata kasnije dogovor je sklopljen, brakorazvodna parnica spremna a sudska taktika do detalja razrađena... Adam je obećao ubrzanu proceduru uz komentar: "Biće to gotovo očas posla... sudija razume situaciju nedavno se i sam razveo... a boga mi i ova kriza... omlatićemo ih k'o mače muškatlu!"

Pirot, Srbija; kakva kriza kakvi bakrači ma ne može nam niko ništa; fa fa la si mi ti fala ti 

Po varoši se priča da je Dimče ostao bez posla. Onomad u kafani, Bata Muta pustio buvu da Englezi neće da ulože pare i da nema ništa od otvaranja novog pogona u Tigru... Priča Muta da i svi oni silni strani turisti pristigli u Pirot od site kraišti na svetot već otkazuju sobe u hotelu "Mir" u Zvonačkoj Banji... A toliko smo se nadali... obećavali su nova radna mesta, turizam... Dimče bre postao zvezda... slikali su ga za sve moguće novine... bio je i na italijanskoj televiziji... u noćnom programu s one gologuze igračice. "Ma sve je to zbog ove globalne ekonomske krize" dobacio je Sima Kerefeka "opet ti Ameri... upropastiše nam naki pos'o dete im ono kaubojsko 'ebem..."

A sve je počelo neposredno pred ove poslednje izbore. Lokalni mediji u Pirotu objavili su ekskluzivni intervju sa Lori Flaherty. Gospođa zadužena za marketing u poznatom engleskom magnatu Durex, najavila je otvaranje pogona za proizvodnju XXL kondoma. Reč je o prvom projektu ove vrste u svetu. Na pitanje zašto baš Pirot, miss Flaherty je naglasila fantastičan ekonomski potencijal kompanije Tigar sa posebnim akcentom na pogone za proizvodnju traktorskih guma. "Uz to", podvukla je gospođa Flaherty, "u ovom živopisnom gradu na jugu Srbije upoznala sam Dimčeta, pirotsku legendu... čoveka čiji je talenat u najvećoj meri pomogao poslovni projekat decenije." Naime, reproduktivni organ (za lirski nadahnute čitaoce - ljubavni žalac) ovog kršnog Piroćanca poslužio je kao model za izradu kalupa. Na ovaj način XXL kondomi "Bucko" u potpunosti se mogu smatrati domaćim proizvodom.

Iako informacija o povlačenju engleskog partnera iz posla stoleća još uvek nije potvrđena, ministar Dinkić sa žaljenjem je konstatovao: "Šta cemo, viša sila...  globalna ekonomska kriza na žalost ni nas nije mimoišla!" U isto vreme, poslanik u Skupštini Srbije Velimir Ilić, šaljivo i vrcavo kako samo on to ume dao je sledeću izjavu : "SEKA, SEKA... seku li joj sekinu... a taman sam planir'o da pazarim "Bucka"!"

Gaza, igre bez granica na ničijoj zemlji; čiko nemoj da me braniš molim te; sad' mi brate mnogo žao za koga sam ratovao?

Isak: Udri sve u živo meso!
Aron: A šta će da kažu Ameri?
Isak: Ma ko ih jebe vidiš da se i Buš i Obama odmaraju!
Aron: U pravu si... a i ova ekonomska kriza... Pali!

Moskva, Rusija; zemlja gasa, socijalizma, snega i alkoholizma; volođine čuke, debele babuške, troika i perestrojka

"Baš mi se jedu princes krofne!" pomislio je Dmitrij Anatoljevič dok je odsutno menjao televizijske kanale. Posle uspešnog potpisivanja tzv. "krovnog političkog sporazuma" sa predsednikom Tadićem i obilne večere sa ićem i pićem... zaključio je da bi mu baš prijalo nešto slatko. Lenjo je otišao do kuhinje i iz treće fioke hitro zgrabio tablu friškog Eurokrem bloka (Made in G. Milanovac)... Uživao je u čokolanoj aromi svoje omiljene poslastice kada ga je u pola posla prekinuo crveni telefon... zvonio je dvaput kratko i jednom dugačko...

Putin: Halo Medvede, što se ne javljaš ti bre? Čujem da si potpisao ugovor sa ovim zamlatama iz Srbije.
Medvedev: Izvinite Volođa... tako sam nespretan dragoj... jedem neku čokoladu i mislim na vas baćuška!
Putin: Nemoj da bi ti se to opet ponovilo... volim kada lepu vest odmah čujem... još niko nam do sada nije poklonio energetski potencijal zemlje...
Medvedev: Lepo ste to rekli tovariš, pazarili smo NIS za badava... nego šta ćemo sa Ukrajinom?
Putin: Ma jebeš im mater smotanu... zavrni slavinu... sada je ionako ova kao ekonomska kriza... niko neće ni primetiti...

Pakistan, Sedeo je za mašinom kuc'o je. Pitala ga verna žena kako je. "Ne pitaj me ženo draga kako sam, igr'o bi se s dugmićima takav sam!"

Čim je otkucao poslednje slovce, tačnije donju tačku na znaku uzvika, Muhammad Saleem Rajput još jednom je u sebi, elegantno mičući usne, pročitao sadržaj kratke ali nadsve jasne e-mail poruke upućene Mason efendiji Slobodanu Zidariću: "Gazda, ja više ne mogu da čekam. Ili rešavajte tu ekonomsku krizu & situaciju ili ću ja da pritisnem dugme... pa šta bude!" a onda je kliknuo kvadratić... takoreći ikonicu na kojoj je pisalo SEND...

Sedište "velikog brata"; lokacija i identitet istog poznati redakciji; "I rijeka nije bila rijeka u samom početku, i nije nužno da ne bude ponornica do kraja, što se događa kad mrtvi fazani lete iznad naših glava, kad mrtvi fazani lete, a ni jedan ne pada"

Veliki brat: Jao ljudi što je ovo dobra zajebancija... kako su se svi brzo primili na globalnu ekonomsku krizu... moraću da smislim nešto još zanimljivije... kada smo ono poslednji put imali neki pravi, onako veliki, globalni... mislim svetski rat?

"Što se događa kad očajanje zahvati ljude
Kad očajanje neumitno prelazi u kajanje
Gledajući iz daljine konture na sceni
Padaju mi na pamet vodene boje
Umazane ruke brzo se peru"

Život u Arizoni je opasan i tvrd a ponekad me nestašno podseti na konzumiranje ratluka... ili još bolje... na seks u prirodi... preciznije u šumici pored reke... Slatko je i lepljivo, toplo i uzbudljivo. Umesto Farenhajtovih i Celzijusovih crtica na termometru,  prebrojavam rupice u pesku, kaktusove boce... Umilni glas sa radija saopštava da snežne oluje besne severo-zapadnim krajevima Amerike a da je istočna obala SAD potpuno okovana ledom... Sedim u bašti Starbucksa i gustiram kafu... proleće u decembru... na početku zime kad' mu vreme nije.

Praznici polako prolaze ali gužve u prodavnicama još uvek nisu utihnule. Pre Božića pazarilo se na veliko ali čim su irvasi okrenuli leđa i odjezdili sa "mesta zločina", počelo je vraćanje poklona ili zamena istih za nešto što bi darovanom možda čak moglo da bude i od neke koristi. Statistički podaci govore da običan Ameriknac (muškog pola, podgojen, proćelav i sredovečan) u proseku svake treće godine na poklon dobije bar jedan od onih čuvenih šarenkasto-odvratnih džempera sa božićnim motivima. Damama s druge strane, najčešće se poklanja kozmetika baš kao i mirišljave sveće. Očigledno je da pored velikog truda i kompleksnih visinskih priprema Deda Mraz ispod jelke sve češće ostavlja pogrešne paketiće. I dok trbušasti šmekeri novi trikotažno-odevni predmet nehajno zavrljače pridodajući ga haotičnoj gomili nesklada u razjebanom im ormanu, gospođama ne pada teško da pričeakju par sati u redu a potom neželjene poklone zamene za nešto normalno. Upućeni kažu da se kupka sa mirisom kokosa može trampiti za tri sveće sa aromom eukaliptusa plus dve Orbit žvake bez šećera... pa ko voli nek' izvoli!

U tržnom centru, napupele omladinke ponosno se šepure u novom perju dok se božićna čarolija isključivo meri kvalitetom garderobe. Puno razmišljam o novoj modi i sve mi je teže je da shvatim... Elem, devojke danas nose farmerke na kukovima pa još i malo niže, stomak go... a guza? Ili je ima previše ili je nigde nema. Na nogama japanke ili flip flops kako ih ovde zovu... OK, u pustinji smo, toplo je... ne kažem da bi valjalo da svi brže bolje uskoče u čizme... ali ako hoćemo pošteno nije brate ni za papuče. Roditeljima je oduvek u opisu radnog mesta stajalo da konzervatvno tumače aktuelne modne trendove. Godine prolaze, polako postajem matoro džangrizalo... svestan sam toga...  a opet, sve više mi se čini da tu ipak nisu baš sasvim čista posla. Uz rizik da nekima po ko zna koji put zazvučim konspirativno-zavernički-blesavo ipak ću izneti sledeće činjenice:

• Žensku modu poslednjih decenija kreriju isključivo homoseksualci
• Farmerke kakve se danas nose ne stoje lepo čak ni idealno građenim damama
• Pripadnicima muške gay populacije priroda je uskratila mogućnost da postanu "mame"
• Go stomak i bose noge pa još u sred zime pogubno deluju na ženske reproduktivne organe
  
• Došlo je vreme da modne trendove najzad kreiraju oni koji iznad svega poštuju žensku lepotu... ako niko drugi neće evo ja ću se žrtvovati

Početkom godine, baš na ovom mestu, napisao sam sledeće: "... Hilari postaje novi Predsednik Amerike a u Pakistanu će izbiti građanski rat..." U međuvremenu, mnogo vode proteklo je rekom Ind, gospođa Klinton je krivac što sam izgubio nekoliko opklada, zbog zdravlja sam ostavio pušenje a za razliku od 52 000 manje srećnih kolega ipak sam sačuvao posao u Citi banci.

Ovo je post broj 200, pomoz' bog drugovi i drugarice, selam alejkjum blogeri i blogerke!

Pogrešio sam priznajem... mister Barak je iznenadio čak i šumadijskog namćora iz Arizone, zasluženo je pobedio i evo ga već lagano šije nove zavese za Belu kuću. Mada. neki tamo... koji veruju u te... d'izvinete teorije zavere... predviđaju da ako se, daleko bilo, Obami nešto desi (a hoće slute baksuzi) Bajden bi na kratko uskočio u sedlo dok bi na sledećim (u tom slučaju vanrednim) izborima Hilari zasigurno pobedila, zatvorila ovalni office i svog nestašnog supruga lagano pretvorila u "prvu damu". Neeee, naravno da ne verujem u ovakve priče...ma kakavi... samo vam pripovedam ono što sam čuo... "ako su lagali mene i ja lažem vas".

Kako sada stvari stoje Hilari Klinton će kao državni sekretar voditi brigu o spoljnoj politici SAD. Planira se postepeno povlačenje trupa iz Iraka... baš lepo, pomisliće naivni, Ameri se prešaltovali u mirotvorce "give peace a chance bro!" a onda iznenada, kao slučajno, u fazonu iii-j-u šta to bi... teroristička akcija u Mumbaju. Meta - Amerikanci. Izvođač radova - neka od tih Alkaida. Bilans - više stotina poginulih i ranjenih. Još uvek nije poznato ko su teroristi ali se sumnja da su iz neke od susednih zemalja?!?!?! Tragedija se dodgodila dan uoči Dana zahvalnosti. Praznični TV program u SAD obiluje jezivim scenama iz Indije. Ne ide baš najbolje uz ćuretinu i krompir pire ali šta ćemo... živ čovek i na gore se navikne. Posle pite od duleka začinjene šlagom i kuglom sladoleda od vanile... stomak vari, mozak sporije radi ali je podsvest zato neumoljiva: teroristi, Alkaida, stotine poginulih, muslimanski fudamentalisti, Pakistan, Pakistan, Pakistan...

Ne treba biti preterano vidovit, čak ni pamet nije neophodna, pamćenje je sasvim dovoljno... Elem, gotovo svi predsednici SAD imali su sopstvenu igračku kojom bi prekraćivali dosadu tokom višegodišnjih mandata. Od Niksona (Vijetnam) preko Klintona (Jugoslavija) do Buš jednačine (tata + sin = Irak x 2). Ovaj Obama (kažete vi) fini neki momak. Lepo izgleda, mudro zbori, povlači pametne poteze a što je najvažnije deluje prilično miroljubivo. Sačuvaj nas bože američkog pacifizma. Mlađanom i što bi ona zamlata Berluskoni rekao "preplanulom predsedniku" SAD zapala je "barbika" po imenu - Pakistan! Tragični događaji iz Mumbaja predstavljaju početak medijske kampanje protiv Pakistana. Najpre slede nagađanja, potom istraga a kada se Obama ustoliči na adresi 1600 Pennsylvania Ave, američke trupe iz Bagdada brzo će se pregrupisati prema Islamabadu. Za to vreme CIA odrađuje svoj deo posla. Naoružavaju se zavađeni politički protivnici, iz naftalina se izvlači priča i podgrevaju bolne uspomene o atentatu na Benazir Buto... a ko zna, možda i neko novo ubistvo na svadbi ako zatreba... Uvek isti scenario, režija sa mnoštvom specijalnih efekata, jedino se glumci i jezici menjaju.

Bosna, Ruanda, Kosovo, Irak... a onda se za trenutak učinilo da su se gospodari rata prizvali pameti i odlučili da se malo primire... na žalost, prerano smo se obradovali... jer sledeća stanica jahača apokalipse zove se - Islamabad. U Pakistanu živi preko 150 miliona stanovnika, velika i moćna zemlja sa izuzetnim strateškim značajem ... graniči se sa Iranom, Avganistanom, Indijom i Kinom a najverovatnije poseduje i nuklearno oružje.

Danas je Thanksgiving... Dan zahvalnosti... pišem svoj jubilarni post... zahvalan sam ljudskoj dobroti, iskonskoj ljubavi i svevišnjoj lepoti... a zlo? Nisam u stanju da ga pobedim ali odbijam da mu se "pridružim"... još uvek biram društvo... dok mogu!

Sećam se... moja draga razredna, gospođa Nada Milanović, autoritativno mi saopštava "Mnogo izostaješ Krstiću, hoću pod hitno da vidim tvoje roditelje!" Narednih dana vežbao sam dramaturške kombinacije i brusio scenaristički talenat. Veoma ozbiljno i sa suzom u oku, pripovedao sam "svoju tužnu životnu priču".

- Znate razredna, moji rade po 16 sati dnevno i to u tri smene. Viđamo se jednom nedeljno... tako na sat-dva... zaista ne znam, kada će biti prilici da dođu do škole... a verujte mi, gore od želje da popričaju sa Vama.

Profesorka francuskog, živa duša, mekog srca... poverovala je i neko vreme me zaista ostavila na miru. Ali ne lezi vraže... Kragujevac varoš mala... dobar glas daleko se čuje a onaj drugi još dalje! Prevara je brzo otkrivena a razredna sročila pisamce i poslala na moju kućnu adresu. Posle pretrpljenog šoka i neprospavane noći keva je popila duplu dozu tableta ne bi li smirila pomahnitali krvni pritisak dok je ćale poluglasno postavio sudbonosno pitanje: "Gde smo to pogrešili u tvom vaspitanju?"

Četvrt veka kasnije i hiljadama milja daleko... novembarsko sunce umiva arizonski pejzaž. Roditelji su mi najzad došli u posetu. Ispijamo kaficu i prisećamo se nekih divnih dana naših davnih mladosti.

***

Sećam se... pre izvesnog vremena, draga prijateljica, blogerka... pomalo tajanstveno, sve nas je zaintrigirala vešću da se u njenom gradu snima film poznatog domaćeg reditelja. Mućkao sam glavom i na sve načine pokušavao da odgonetnem ovaj filmsko-geografski rebus...

Gledao sam "Turneju" Gorana Markovića. Sjajan film. Jedan broj srpskih medija dočekao ga je na nož. "Srbomrzačka propaganda" vrište Antonić i Vukadinović. Ne znam šta mi je... ali poslednjih nedelja puno čitam, istražujem... ne mogu da dokučim šta se dogodilo u ljudskom biću... na Palama i na Trebeviću... zašto Sarajevo, why fucking Vukovar, Srebrenica, Omarska, Bijeljina... Goran je napravio iskren i nadasve pošten film. Bežanje od istine, negiranje sramotnih događaja naše bliske prošlosti tako bolno me podseća na onaj vic o Lali koji je upecao zlatnu ribicu i poželeo tri želje - da ga Sosa ne vara. Ako ga vara da to ne sazna. A ako i sazna... da se puno ne jedi!

Rešio sam misteriju... radnja "Turneje" dešava se u... "Srbobranu".. ali ne u Vojvodini!

***

Sećam se... a o tome sam detaljno i pisao... između dve koreagrifije na jednom od sletova u čast Dana mladosti, Anagama mi je preoteo devojku Simonidu. On to danas neće da prizna ali činjenice su neumoljive. Od tada, ne volim Josipa Broza. Njegov rođendan ostao mi je u najgoroj mogućoj uspomeni... za sva vremena. Tito je mojom zemljom vladao četiri decenije a onda su je jahali mnogi... baš onako kako je ko stigao. Zemlja je menjala imena a boga mi i tzv. predsednike: LAZAR KOLIŠEVSKI, CVJETIN MIJATOVIĆ, SERGEJ KRAJGER, PETAR STAMBOLIĆ, MIKA ŠPILJAK, VESELIN ĐURAKOVIĆ, RADOVAN VLAJKOVIĆ, SINAN HASANI, RAIF DIZDAREVIĆ, LAZAR MOJSOV, JANEZ DRNOVŠEK, BORISAV JOVIĆ, STIPE MESIĆ, BRANKO KOSTIĆ, DOBRICA ĆOSIĆ, ZORAN LILIĆ, SLOBODAN MILOŠEVIĆ, VOJISLAV KOŠTUNICA, BORIS TADIĆ. Za 28 godina 20 predsednika... o zar se i to može!

Ni u novoj domovini ne beše mnogo bolje. Poslednjih osam godina Amerika je podsećala na veliku mentalnu kliniku kojom je upravljao George Forest Gump Bush. Od 20. januara 2009. biće drugačije. Barak Obama je prvi predsednik sa kojim bih popio vinjak u Balkanu... za početak ni to nije loše.

Puno radim, malo mislim i lepo se nosim. Po hitnom postupku i bez odlaganja, sprovodim sveopštu mentalnu dekontaminaciju. Na znam da li ste primetili ali zavladala je neka čudna, predapokalitična atmosfera. Kako sada stvari stoje (a javili su i na televiziji) propast sveta vam ne gine... jedino je ostalo neizvesno hoće li nam doakati onaj (d'izvinete) akselerator ili ćemo svi kolektivno krepati od gladi. Mediji, po navici, ubijaju polako ali jebitačno... a ja sve onako čedno, smerno & nevino tvrdim pazar... k'o seoska mlada.

Rutinski počinjem svakodnevni internet veleslalom. Najpre obiđem New York Times, pa brzo eskiviram B92, onda se provučem ispod CNN-a, preskočimm Blic, isplazim se Guardianu... Jedina bezbedna destinacija nalazi se na adresi - imeem.com. Nehajno kliknem preko podvučenog imena omiljenog mi kompozitora... kad tamo umesto Zbignjeva Presnera naletim na nekrofilne novinarske perverzije u Kuriru te prilično uspele pokušaje žunalističke masturbacije u Press-u ... Nema spasa od užasa... Plašljivo prelistavam neke druge novine... Strepnja sve više potiskuje slutnju dok nada polako nestaje... Stidljivo postavljam pitanje - da li su propale baš sve banke? Koristi li se još uvek novac ili smo se vratili na robnu razmenu... budi se još veća strast za informacijama a "ludilo snagom okenana plavi moju dušu i nagriza um"... đavo mi ne da mira a sećanja naviru tako bezdušno baš kao i nevesele slike iz proslosti.

Once upon a time... tamo negde... sredinom devedesetih, nezavisni mediji stidljivo su objavili intervju sa mladim i u to vreme potpuno anonimnim ekonomskim stručnjakom koji je plenio izuzetnom elokvencijom i fantastičnim poznavanjem materije. Mlađan Dinkić ubrzo je stekao ogromnu popularnost među opzicionarima a njegova knjiga "Ekonomija destrukcije" postala je bestseler. Trinaest godina kasnije, Dinkić je po ko zna koji put ministar (nečega) a kolege koje se ne slažu sa njegovim visokoučenim mišljenjem teško se probijaju do vodećih medija u Srbiji. Ma nije red da tamo neki Kurta i Murta prave neprincipijelnu koaliciju sa Jankom i Markom a sve u cilju kritičkog i nadasve zlonamernog preispitivanja Dinkićevog lika i dela... pa nismo se za to borili majku mu! Neki su izgleda potpuno izgubili kompas i besramno tvrde kako je tvorac "ekonomije destrukcije" polako otpočeo "destrukciju ekonomije"... a on mučenik ni šoljice za kafu nema!

Ako ćemo pošteno nije Mlađa jedini ekonimista kome ovih dana ne cveta zumbul a boga ni karanfil. Njegove kolege širom sveta nemoćno šire ruke a sve uz očajnički krik "mila majko... šalji me na vodu... pardon... htedoh reći... šta nas ovo snađe?" Evo, na primer ovogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Pol Krugmen. Otvorio čovek dušu pa neočekivano & nadasve iskreno postavio logično pitanje - da li je pošteno da jedan Amerikanac baš 2008. godine dobije ovo prestižno priznanje? "Moj istraživački rad" pravda se Krugmen, "neosporno je značajan za razvoj savremene ekonomije. Postigao sam puno... ali na žalost, promaklo mi je ono glavno - prevideo sam nadolazeći kolaps američke privrede... radio sam godinama i pao na najvažnijem ispitu!"

Nije lako biti pametan a još teže vidovit. Šugavo neko vreme za sve nas a posebno za jadne ekonomiste. "Otkrio si Ameriku" kažete vi, "a kome je danas pa lako?" nastavljate, "postoji li uopšte unosna profesija pod ovom nakrivljenom kapom nebeskom?" poentirate.

Dok sam menjao gumicu na slavini čujem da su za direktora vodovoda u nekom mestu na jugu Srbije izabrali lokalnog vodoinstalatera. Bune se ovi liberalni kritičari - nema fakultet kažu! Ti strani plaćenici (& domaći izdajnici:) stalno nešto zvocaju... a evo i u Americi narod poludeo za jednim vodoinstalaterom (Joe the Plumber - tepaju mu).

"O čemu mlati ovaj Krstić?" pitaju se oni iz prethodnog pasusa. Džo je u stvari jedan glavonja iz Ohaja koji je poručio Obami da to sa povećanjem poreza neće proći i da stvarno nema smisla da zajebava zanatlije svih boja i religijskih uvrerenja. Mekejnu se ovo mnogo dopalo pa je od Džoa napravio medijsku zvezdu. Priča se da trenutno najpopularniji Amerikanac ozbiljno razmišlja da vodoinstalaterski zanat zameni profesionalnim političkim angažmanom! Znači vodoinstalater iz Ohaja može u političare a "kolega mu sa jug od Srbiju" nema odgovarajucih kvalifikacija ni za direktora!?!

Gumicu sam uspešno zamenio. Zavrnem slavinu... dobro... i dalje kaplje ali manje nego ranije. Dok sam se divio plodovima svog vodoinstalaterskog umeća zazvonio je telefon ("a ja ne volim telefon!").

- Šumadinac kak si ti... vragec jedan... tetak ti strinu jebal, prepoznao sam Josipov glas.

- Iskrena sućut glede kolopleta tragičnih događanja u prijestoničkoj udruzi hrvatskoga žurnalističkoga sustava, uzvraćam polušaljivo.

- Opet ste nas vi Srbi zajebali... sad' nam i mafijaše fakat izvozite. Nego.. htel sam te nekaj pitat!

- Kaži brate Josipe!

- Našel sam si lijepu kuću... jako jeftino... pola milijuna... kaj misliš hoće li cijena još padat...

- Mislim da hoće, odgovaram kiselo, e moj prijatelju... mene si našao da pitaš za savet... da sam neki vajni finansijski stručnjak i sam bih imao pola miliona kao ti... a ne ovako... ne stvarno... moraću pod hitno da se prekvalifikujem.

- A kaj si misliš djelat?

- Pipe si bum popravljal... kao Joe the Plumber!

Slušam B92...emisija "Kažiprst" novinarka Danica Vučenić u formi pitanja izgovara sledeću rečenicu:

"E, sad, svako od nas zna bar jedan slučaj, makar sa CNN-a, građanina iz Amerike kome je propao štedni ulog u nekoj banci, ako ne privatno. Ovde su građani takođe zabrinuti za sopstvenu štednju, naročito male štediše, obično kažu - To mi je sve što imam. Koliko su štedni ulozi bezbedni i koliko je poruka - mirno spavajte - zaista istinita?"

Ne bih da ulazim u lingvističku (ne)suvislost rečene mudrosti u konkretnom slučaju međutim, zanimaju me isključivo činjenice. Ne znam koji to CNN Danica gleda ali na onom čije je sedište u Atlanti i na kome se stidljivo pojavljuju kolege of miss Vučenić... izvesni Leri King, Lu Dobs, Anderson Kuper, Kristian Amampur... nije se mogla pojaviti vest (baš kao ni prilog, dokumentarac, muzički spot ili humoreska) o tome kako je "građanima iz Amerike propao štedni ulog u nekoj banci"... osim ako rečeni građanin-ka SAD novac (ili "štedni ulog" kako to gordo zvuči!) nije držao na Islandu, u Zimbabveu ili Jugoskandiku.

Minulih dvadesetak dana na Wall Streetu lomila su se koplja (a boga mi i vratovi)... američke banke i investicioni konglomerati prolaze kroz veliku krizu. Iz budžeta je izdvojeno 700 milijardi dolara u nameri da se saniraju gubici domaće privrede. Istini za volju, bankrotirala je samo investiciona kompanija Lehman Brothers ali u njoj građani nisu imali "štedne uloge". Banke (u kojima građani drže svoj novac) jednostavno i ni po koju cenu ne smeju "na doboš" tako je banku Washington Mutual od sigurnog bankrotstva spasila Chase Bank dok je Wachoviu preuzeo Wells Fargo... Nijedan i slovima NULA, zero, nada, nič, jok bre... račun ili ti "štedni ulog" američkog pućanstva do dana današnjeg nije propao... kada se (ili ako) tako nešto zaista dogodi biće to početak kraja svetskog kapitalizma.

Posle ovakvog "objektivnog te na činjenicama zasnovanog" izveštavanja sve manje me čude dorbonamerne i one druge poruke baš kao i izrazi širokogrudo-velikodušne spremnosti da se pomogne drugu, prijatelju, bratu u nevolji & tuđini... a koje mi ovih dana srtižu iz starog kraja. Ruku na srce, ako se ovakve besmislice iznose na jednom veoma pristojnom srpskom mediju, u emisiji koja ima tradiciju i iz mentalno-vokalnog sustava jedne angažovane novinarke... šta onda očekivati od  Kurira, Pressa, Večernjih novosti... ili bože me oprosti RTS-a?   

"Ovih dana smo puno razmišljali o vama, dragi naši prijatelji... na televiziji gledamo kako ljudi u Americi masovno ostaju bez kuća... odmah smo se vas setili. Kako ste? Treba li vam nešto? Vratite se nije to sramota!" Prvo sam mislio da je neka zajebancija a opet znam pošiljaoca... ozbiljan čovek ne zeza se s takvim stvarima. Razmišljam dalje... prošlog meseca Teksas je pogodio onaj orkan... Ajk... mnogi domaćini ostaše bez krova nad glavom... ali to mu dođe kao elementarna nepogoda...

Ne budem lenj, pozovem roditelje pa onako s neba pa u rebra: "Dolazite li vi u novembru ili ne?" Uplašiše se ljudi ne znaju šta da odgovore... oće od te krize čoveku razum da se pomuti, razmišljaju u sebi. A onda oprezno i sa puno razumevanja dodaju: "Ne moramo mi sada da dolazimo... malo je tebi tvojih muka pa još i o nama da brineš... teška su vremena moj sinko!" Skoknem do ogledala... budan sam! Izađem u dvorište, osmotrim kuću... ista ona, moja. Kola u garaži, banka na raskrsnici a "štedni ulog" na računu. "Ne, ne... slobodno vi dođite" odgovaram, "kada nastupe zla vremena tada smo jedni drugima najpotrebniji - zajedno smo jači zar ne?!" poentiram.

Samo nekoliko dana kasnije, isti talas finansijsko-monetarnih nevolja zapljusnuo je i Evropu... uzmuvali se lideri EU kao da im rastu umnjaci... Čitav svet je u panici... vanredne mere, maratonski sastanci... ekonomska kriza ujedinila svet!

Umesim hleb (dok još uvek ima vode) stavim ga u rernu (pre nego što isključe struju) skoknem do banke (da vidim ima li para) u povratku kupim flašu od 2 l benzina i pomislim kako li je bože u Srbiji...

Istoga dana "Kurir" piše (briše i uzdiše) sledeće:

"Predsednik IO Hipo banke Vladimir Čupić smatra da ekonomska kriza u Americi i Evropi ne može da zaobiđe Srbiju, ali da stanovništvo tu krizu neće osetiti kao ljudi na Zapadu. Naš bankarski sistem je, da kažemo, stroži i konzervativniji nego na Zapadu, ali samim tim je i sigurniji. Srpski bankarski sistem ima više kapitala nego banke na Zapadu. To dokazuje i takozvana Kapitalna adekvatnost, koja je na Zapadu između osam i 12 odsto, a kod nas oko 30 odsto - zaključuje Vladimir Čupić."

Bože dragi, kako se toga samo ranije nisam setio!

Čikago. Sanjivo jutro u spavaćoj sobi... mir, tišina, idila... svakodnevica jedne američke porodice.

Muž: Mmmmišel, dođi da te upoznam sa svojim... čvrstim... političkim stavom kao i rastućom popularnošću među biračima

Mišel: Barače, Barače ti nestašni dečače... čvrst je nema šta ali ako ne požuriš takav će i ostati... deca nam uskoro dolaze is škole.

Barak: Oh tako mi promena! Kada postanem predsednik uvešću "F-day" svakog trećeg utorka u mesecu Amerikanci će biti obavezni da upražnjavaju seksualne aktivnosti.

Čuje se telefon... zvoni dva puta kratko i jednom dugačko... a potom i umilni ženski glas sa interfona

Ženski glas: Gospodine Obama, Robert De Niro je na vezi!

Obama (uz dubok uzdah): Zdravo Bobi otkud ti brate?

De Niro: Kako otkud ja... ostavio si deset poruka... kažeš hitno je...

Obama: Jeste... ufff... nisi se javljao?

De Niro: Imao sam neke diplomatske kontakte i poslovne aktivnosti... radi se jebi ga... nego reci Baki, šta te muči?

Obama: Ne znam kako da ti kažem... treba mi lova...

De Niro: Pa dobro bre, što ne reče ranije... ma da si me juče pozvao...

Obama: Kriza je Bobi niko ne da kintu... propašćemo burazeru..

De Niro: Šta te briga pusti onu budalu da o tome brine... Rain Man W. Bush... koji moron čoveče!

Obama: Ma znam da još uvek nisam postao predsednik... još malo... obećali su mi... znaš!

De Niro: Eh ti predsednici... juče sam razgovarao sa jednim... zove se Boris Tadić... iz Srbije... simpatičan momak... mlad a beo!

Obama: Čekaj... Srbija to su oni što su nam zapalili ambasadu?

De Niro: Jeste al' mi smo njima prvo razbucali zemlju.

Obama: Ovaj moj šegrt... Džo Bajden... nikako ih ne miriše... a mlad i beo kažeš... znači imaju i crnce?

De Niro: Ma beo je po glavi... osedeo je Baki i nemoj da mi udaraš na rasizam... kad' znaš da su mi sve ženske bile meleskinje... nego... čekaj da vidimo za te pare...koliko ti treba?

Obama: Ovi stručnjaci kažu 700 milijardi... čekam da mi se jave Opra i Barbara... ne znam, ako bi ti brate mogao da se isprsiš sa jednom stotkom?

De Niro: Sto dolara? Nemoj da zezaš... evo poslaću hiljadarku odmah!

Obama: Sto milijardi Bobi... zar bih te ja uznemiravao da je sića u pitanju?

De Niro: Ih bre pa nisam ja ruski šeik...daj mi malo vremena... pokušaću da cimnem neke veze... koliko je sada sati u Evropi... OK Baki javiću ti se kroz par sati... drži mi palčeve.

Za to vreme u Beogradu

Žena: Borise dragi, samo da znaš da sam ljuta na tebe... sve, sve ali De Niro... mogao si baš i da me povedeš sa sobom... znaš koliko ga volim!

Boris: Znam dušo, pozdravio sam ga u tvoje ime... mnogo se obradovao a pitao me i za Idole zamisli?

Duša: Otkud on zna za Idole?

Boris: Kaže da je čuo kako u Srbiji postoji rock band čiji se članovi nalaze na svim važnim funkcijama... "rokeri upravljaju zemljom!" našalio se vragolasto!

Gospođa: Nije ni čudo... i mene su pitali da li će Kolar da bude ministar saobraćaja?

Boris: Pobogu Tanja otkud Zdenko da bude ministar saobraćaja?

Tanja: Pa vozio je tramvaj ui mladosti.

Zvoni telefon, mobilni, privatni...

Boris: Heeej Bobi, ne mogu da verujem! Pa evo baš pričam sa ženom o našem susretu... hoćeš da mi nešto učiniš molim te... evo, samo da pozdraviš moju Tanju... budi drug... kasnije kažeš... dobro, dobro...

De Niro: Ma pusti sad žene čoveče... imam za tebe jednu veliku diplomatsku misiju...

Tadić: Nisam ti ja za diplomatiju Roberte... nekako mi više leži da se družim sa glumcima, pevačima, sportistima...

De Niro: Malopre sam se čuo sa Obamom... hitno mu treba lova.

Boris: Para nikad' dosta moj prijatelju... nego 'ajd jednom za mene i za Tanju... kaži ono iz Taksiste "Are talking to me?" to je stvarno genijalno!

De Niro: Nemoj da si neozbiljan Borise... pronađite 100 milijardi dolara da Obama popuni budžet a on će vam pomoći oko tog Kosova... čim postane predsednik.

Boris: Otkud meni tolike pare! Nego slušaj... evo tebi Miškovićev telefon... kod nas se kaže "Kosovo je Srbija, ostalo je Delta"... Ej Bobi, ako se sve
lepo dogovorite, pozovi nas opet obećao si malo da popričaš i sa mojom ženom... važi?

Pola sata kasnije... telefonska konferencija na relaciji Njujork-Beograd-Moskva

Dinkić: Halo Šojgu... Mlađa ovde... pozdravljamo te Mišković i ja... svratio malo do mene... čuo da nemam šoljice za kafu pa mi je doneo jedan fini servis...
nego kaži mi kak tvaja familija?

Sergej: Pa Šojgu budalo jedna... rekao sam ti da me ne zoveš... cena je dogovorena, potpisali ste... ne dam vam ni kopejku više.

De Niro: "Are talking to me?"

Šojgu: Jesi li to ti Miškoviću? Šta glumiš lopužo jedna... rekao sam ti, spremi lovu čeka te lokacija u centru Moskve... odmah pored ćiriličnog Mekdonaldsa.

Dinkić: Izvini Sergej gromado ljudska... propustio sam da napomenem... sa nama je i poznata filmska zvezda gospodin Robert De Niro.

Šojgu: Jao Dinkiću koja si ti zamlata brate slatki... da neće De Niro da vam pomogne oko NIS-a?

Mišković: Serjoža, baćuška zdravsvujtje... ne zeza se Mlađa imamo jedan poslovni predlog... nešto kao kompenzacija...

Šojgu: Ne foliraj se mnogo Miškoviću... nego kaži ti meni koliki je moj deo u toj vašoj kompenzaciji... kol'ko sam dobar.

Mišković: Deset miliona dolara!

Šojgu: Slušam!

Dinkić: Amerima su hitno potrebne pare. Srbija poklanja Rusiji NIS a vi onda Obami prebacite 100 milijardi. Čim postane predsednik, Barak će odmah
priznati Osetiju i sve Afhazije... mi ćemo da podelimo Kosovo a vi krčmite naftu i gas po Srbiji do mile volje.

Šojgu: Može ali moj deo je 15 miliona... uzmi ili ostavi!

De Niro: Nema problema, evo ja ću da platim tih dodatnih  pet miliona... planirao sam da uložim u obnovu Avala filma al' jebi ga.

Šojgu (u sebi): Vidi stvarno De Niro ovi se ne zezaju...

Dva sata kasnije

Dinkić: Jesi li dobio lovu?

Šojgu: Jesam.

Dinkić: A ugovor o poklonu?

Šojgu: Sve je tu... a i ja sam poslao stotku na Obamin račun... upravo se javio De Niro da potvrdi prijem... odlično smo ovo završili Mlađo. Svaka čast!

Sutradan

TV u predsednikovoj radnoj sobi: Upravo smo primili senzacionalnu vest iz SAD. Predsednički kandidat Barak Obama iznenada se povukao iz izborne trke i nestao bez traga.

Predsednik: Vidi ovo Krstiću... Pera Luković počeo da piše poeziju... slušaj:
"Barače Obama budi uvek s nama
Vladimiru Putine razmakni nam butine"

Krstić: Šefe. jesi li čuo šta se desilo u Americi?

Tadić: Ma jebeš Ameriku... bio ja tamo... ništa naročito... a baš sam želeo da upoznam i Lukovića... ali on me stalno grdi... ne znam šta mu je... a dobro piše.

Plaža na Karibima

Obama: Ko zna, zna... a ko ne zna... dva!

De Niro: Lepo mesto gospodine senatore... a ima i kurava!

Lepo miriše, šta to beše ? Da, da... onaj osveživač vazduha... kombinacija jabuke i cimeta... ili tako već nešto. Uz ovo bi vino prijalo... kod Radeta se obično dobro piće toči... uzeću pinot noire... da promenim malo a koliko vidim merloa i nema dovoljno... najviše mrzim kada sam primoran da pomešam razne vrste vina. Koja je ono riba... nisam je ranije viđao a ne kapiram ni sa kim je došla... jao Krstiću sram te bilo imaš odraslu decu a gledaš ženske... ma dobro... ko je od gledanja ikada vajdu video... Ček' da se javim gospođi da ne brine... ćao, ćao... tu sam... pijem vince a i neke grešne misli mi se po glavi vrzmaju... k'o da me ti ne znaš... U jebote eno ga Miladin samo da me ne vidi... ma daj da se ja sklonim udaviće me!

Opa, veliki ekran novog TV prijemnika... Obama i Mekejn... čoveče koji genije je smislio da ove gluposti pusti na žurci... eno ga i onaj kamenorezac što vazda patriotizam prodaje ček' da čujem šta priča keve ti... taj me uvek inspiriše da nešto napišem... ovde ću ja... iza stuba.... volim da prisluškujem mlaćenje prazne slame... lakše je kad' me ne vide tako ne padam u iskušenje da nešto lanem... uh ala se razgoropadio a ovi dupelisci samo klimaju glavom... mamu im jebem poltronsku prodali bi se za šaku čvaraka...

- Nije mi jasno, vikao je kamenorezac pokušavajući da nadjača muziku, za koj' moj se toliko uvlačimo toj evropskoj bagri i fukari... baćuška se spremio i samo čeka da razbuca ta govna... kažu da je Putin postrojio i Amere i ove iz Unije... udario šakom o sto i rekao: "Ostavite nas na miru da vam se ne bi najebali milosne majčice!" Da, da, baš tako im je odbrusio... tim rečima bez uvijanja!  

Dobro je da nisam bliže... ne mogu da se raspravljam sa budalom... previše poštujem sebe a boga mi sam privržen i zdravom razumu. Ne znam... i ove nazovi žurke... ili je sve otišlo u... Karakas (pobegla mudrost i iz Hondurasa!) ili sam se ja mnogo promenio? Kada bolje razmislim i nemam velikog izbora... predsednička debata na televiziji, kamenorezac u ulozi političkog analitičara ili veselo društvo u ćošku koje upravo završava učenu raspravu o Bartokovom končertu sa posebnim akcentom na onu molsku deonicu u drugom stavu... sipaj ti Krstiću sebi još jednu čašu vina... dok ima - zajedno ste jači! 

Novine, televizija... na sva zvona najavljuju ekonomsku propast Amerike. Ja nešto nisam primetio da živim loše... čak i malo bolje u odnosu na prošlu godinu... Vidim da se i naš domaćin Rade ponovio... nameštaj, televizor... mermer u kuhinji... mašala! Piše mi prijatelj "sve iz prve ruke" a iz starog kraja... tamo u zavičaju... pučanstvu baš pripalo milo, likuju nad američkom nevoljom. "Neka i oni malo vide kako to izgleda, mamicu im njihovu... hohštaplersku onu siledžijsku!" kažu... ma ne samo da kažu nego urlaju. Razni ljudi čudne ćudi, razmišljam, tuđa nesreća nikada me nije radovala... pa ni kada je Milošević ono KAO umro... čak ni tada nisam pravio žurku a decenijama sam planirao... ili je to opet možda zbog onog "kao" iz prethodne rečenice? Nosio sam se mišlju da možda napišem jednu opširnu studiju u kojoj bih prijateljima u zavičaju dobronamerno objasnio da je daleko dan kada će Amerika propasti a ako se jednog lepog dana to čak i dogodi, omraženi Ameri naći će se pri samom kraju te liste... najebalih!

A onda upitam sebe - zašto? Čemu trošiti živce, mentalnu snagu i virtualno mastilo... Eto ti ga sad', svi navalili na ovo moje vino... da uštekam flašu nema mi druge... Ne stvarno, čitam da je jedan od ovih velikih mislilaca iz demokratske nam vlasti nedavno izjavio kako je Srebrenica unutrašnji problem Holandije!!! Zajebi Krstiću tu tvoju filozofiju! Već deset godina uspešno odolevaš polemikama. Ne raspravljaš se, izbegavaš škakljive teme... kada neko kaže da je priča o Srebrenici izmišljena ti skokneš do ćenife. Na tvrdnju da su u Sarajevu Muslimani sami sebe godinama bombardovali, trudiš se da brže bolje promeniš temu... u fazonu: "Dobro peva ovaj Hasan Dudić Miki... hoćeš li molim te da mi narežeš CD?" Ljudi vole s tobom da razgovaraju pošto znaju da im se nećeš suprostaviti a u dubini duše osećaš se kao isceđena krpa.

A da ja ipak onako... poput lastinih krila a u vidu vrapčevog repa malo odlepršam kući... reći ću gospođi da mi nije dobro... ne, ne imam bolju ideju... predložiću joj nešto što mi još nikada nije odbila... ostalo nam je još par epizoda predivne domaće serije "Vratiće se rode" zajedno ćemo ih odgledati... pa ko zna možda se do kraja i vrate? Iskreno... da sam ja roda... al' nisam jebi ga!

Sa vrha police, Alex Stojanović je nežno podigao jednu knjigu, oduvao prašinu i veselo uzviknuo:

- Evo ga... El Dorado Mome Kapora... dobar roman nedavno sam ga čitao... a neke delove sam vidiš već zaboravio... izlapelo se prijatelju!

Uzimam knjigu iz Alexovih ruku i počnem da čiitam:

"Kada bi nam svaki Srbin koji živi u svetu, a računa se da ih tamo ima između dva i četiri miliona poslao samo po dolar mesečno, Srbija bi procvetala".

- Sve se uvek oko para vrti, prokomentarisao je Alex, a ja vidiš mislim da je umesto  dolara Srbiji mnogo više potrebno naše iskustvo i radne navike koje smo u tuđini stekli... nego da te nešto pitam... o kakvoj to zoni sumraka govoriš sve ovo vreme?

- Čudna sam Vam ja zverka gospodine Stojanoviću, nasmejao sam se kiselo... gde se Krstići pojave tu trava ne raste. Sve je počelo davno... tamo negde... sredinom onih ludih devedesetih...

U jednom dahu prisećam se neveselih uspomena... U Ameriku prvi put stižem početkom 1994. odmah pošto sam na svojoj koži osetio Miloševićeve finansijsko-političke ekperimenate "sa živi ljudi"... baš kao i čari daleko čuvene inflacije od nekoliko miliona procenata... Velika promena, kućim kuću u tuđini... nije lako... "svaki početak je težak" kažu, "Amerika obećana zemlja... bla, bla" dodaju. Teško mi je... nisam navikao da radim kao kasirka, noćni čuvar... iz zavičaja stiže aber: "Nema više inflacije... Avramovićev dinar jak k'o grad Smederevo!" Prebrzo sam zaboravio inflacije, mobilizacije, bankarsko-hohštaplerske marifetluke kao i sva ostala iznenađenja i izume srpskog “usrećitelja”... mojim povratkom u Srbiju završila se i monetarna bajka "super deke"... Godine prolaze, nastavljaju se muke tantalove... a na kraju i bombe... Ponovo preko bare - možda mi se ovoga puta posreći? Još ni kofere nisam raspakovao a neki drugi avioni bučno su aterirali po simbolima američke moći... tog 11. septembra prijatelj Pera... onako polušaljivo a opet, čini mi se iskreno... poručio mi je sledće "E moj Krstiću, tebi bi svaki Amer trebalo da pokloni po jedan dolar da se iseliš brate odavde za sva vremena... ali pazi, nemoj slučajno da se vraćaš u Srbiju... pa baksuz si rođače šta da ti kažem... a sa 300 miliona mogao bi fino da se snađeš i... na Kosovu!"

- Pa ti si baš dobro profitirao... mislim zaradio si mnogo više od Srbije, našali se Alex, ili je to možda Peri više stalo do tebe nego Kaporu do Srbije? 

Nastavljam da čitam: "Znam ja njih dolar im je velik ko kuća. Traži mu šta god hoćeš - daće ti! Jedi mu koliko oćeš iz frižidera, popij mu sve vino iz podruma, prevrni mu ženu; i rođene krvi će ti dati, ako treba, samo mu ne traži dolar!"

- Ne znam, prijatelju, uzdahnu duboko moj sagovornik, kada odem u Srbiju meni definitivno ništa nije jasno. Svi lepo obučeni, doterani, namirisani. U po bela (radnog) dana sve kafane pune... onda tako redom, četvrtak za sredom... u kafićima, po splavovima sve neki lep i mlad svet veselo se zabavlja... kada svane više je doteranih Srba koji se vraćaju iz provoda nego onih koji na posao kreću. Odseo sam kod šuraka... pitam njegovog zeta... trideset pet sprcao u petu: "Gde radiš mladiću?" Nezaposlen je kaže... nema posla u struci. "A šta si završio?" "Gimnaziju" odgovara k'o iz topa... nego kada si ti Krstiću poslednji put bio na godišnjem odmoru?

- Pre dva meseca, odgovaram stidljivo, poslednji... a boga mi i prvi od kada sam nanovo prihajao u Ameriku... devet godina brajko moj!

- A dolar ti velik ko kuća a?

- Ma kod mene je sve veliko... nego da Vam za kraj pročitam i ovo: "Ima još jedna stvar kojom bi se sigurno obogatili kada bi je izvozili toliko toga imamo!" "Šta je to?" "INAT! ... Ukratko, ta reč je u samoj suštini našeg bića; zbog nje smo dizali bune i pobune, ratovali više od ostalih naroda, zbog inata smo se svađali s drugima, a najčešće, sa samima sobom."

- "Ajmo na piće Krstiću.

- Neću Stojanoviću... iz inata... eto!

KRAJ

Pre nekoliko meseci posle književne tribine jednog od perspektivnih pisaca mlađe generacije, gospodinu Stojanoviću prišao je neznanac i onako s neba pa u rebra, bez ustezanja, ponudio članstvo u Udruženju književnika Srbije... Naravno uz plaćanje nekih tekućih, "simboličnih" troškova... cirka dve hiljade dolara... mada može i u evrima, podvukao je!

- Vidite dragi prijatelju, reče zemljak,  ta prevara mi je jako poznata... znam da sam to negde pročitao... a siguran sam i da je reč o srpskoj literaturi... da, da... sećam se odlično da se u knjizi pominju i ćevapi?!

- Ne mogu da verujem, odgovaram uzbuđeno, pa to je roman "El Dorado"...

Zanimljivo je da sam baš ovoga leta razmišljao kako me je ova Kaporova knjiga ubacila u jednu posebnu vrstu zone sumraka. U vrtlogu sećanja, stvarnih događaja i isčitanih redova gubila se tanana granica koja književnost razdvaja od stvarnosti. Čitajući "El Dorado" pred očima mi je sve vreme trepereo sindrom već vidjenog... Najpre, onaj čuveni e-mail o našem čoveku u tuđini... koji je pomalo zagonetno ali i anonimno (bez pominjanja autora) dugo kružio internetom... oh bože pa to je smislio isti onaj Kapor sa kojim sam se davno ideološki razišao...  

"Postoji u životu našeg čoveka u tuđini jedan trenutak kada stvarno poželi da vidi, makar nakratko, svoj zavičaj, kao da je u pitanju prva ljubav iz mladosti. Hrana mu postane bezukusna, ljudi kao da su od plastike, a život bez smisla. Za onoga ko to može sebi da dozvoli, nostalgija košta koliko i povratna avionska karta do Beograda. Na aerodromu, naš čovek kupuje bocu viskija u bescarinskoj zoni da je odnese starom ocu, ali čim uđe u naš avion, a leti JAT-om, on je otvori."Sestro!" - kaže stjuardesi - "donesi molim te čašu i dve kocke leda! "U kojoj bi to stranoj kompaniji mogao da stjuardesu zove sestrom i gde bi to mogao da dobije u avionu "Vesti", "Politiku" i "Novosti"? Nigde. Dok kapetan obaveštava putnike da upravo ulaze u jugoslovenski vazdušni prostor, srce mu udara kao ludo. I oblaci su mu nekako poznati, i riđa polja i meandri reka."Kakva zemlja!" - kaže susedu zemljaku. - "Pa ovo bi moglo da hrani čitav Japan, a mi stalno dužni i gladni..."

Zanimljivo, kada se avion spusti na pistu, jedino Srbi aplaudiraju pilotu kako je to izveo. Verovatno, duboko u sebi sumnjaju sve vreme da naš čovek to može i to tako vešto. Pravi "liz" , razumeš! A što je najlepše, na aerodromu svi puše! Mogao bi dim da sečeš nožem, pa da ga izvoziš na Zapad. Puši strogi carinik koji pregleda prtljag, puši pilot i kopilot dok izlazi, puše stjuardese, furnja policija, puše taksisti što hvataju mušterije, puše oni što čekaju svoje - milina jedna! Da zapali neko na frankfurtskom ili londonskom aerodromu mislili bi da je poludeo ili bi ga osudili na godinu dana zatvora. A, ovde, puši barmen za šankom, puše deca, dimi čak i dežurni vatrogasac. I dok se vozi kući u olupanom automobilu svog rođaka, koga još samo boja drži na okupu, naš čovek uživa u svom povratku; jeste da je asfalt od prošli put propao, jeste da su kuće duž puta posivele, ali to je svejedno njegov grad. Otac i majka ostareli, a stan u kome je proveo detinjstvo i mladost nekako se smanjio i pohabao.

Smestili ga u njegovu dečju sobicu, pa mu krevet okraćao. Gleda postere koje je lepio kao dečak; Džimi Hendriks i Bitlsi, gitara bez žica, fudbalska lopta, stare skije, knjige koje je nekad voleo... Podelio je poklone i popio deset kafa sa komšijama i rođacima koji su došli da ga vide. I svi mu se žale. Jedni na male penzije, drugi na skupoću, treći ne mogu da plate struju, a neki opet ne mogu da nađu lekove. Kontejneri ispred kuće zatrpani đubretom, niko ne odnosi, konobari neobrijani, taksisti ogovaraju vladu i psuju na sav glas druge vozače, stare ljubavi zbog kojih je hteo da se ubije pretvorile se u debele ofarbane matroke - jedino je kevina sarma ostala ista i Sava što se i dalje uliva u Dunav. Nekada elegantne ulice pretvorile se u buvljake iz Istanbula, a gradom krstare zlokobni crni džipovi koje voze do glave ošišani momci sa minđušama. Za koga god se raspita, ispostavi se da je umro. Neverovatno, koliko sveta je poumiralo! Na uglu kod stare škole video je svog profesora matematike iz gimnazije kako prekopava sadržinu kontejnera. Nije mu se predstavio, a ovaj ga nije prepoznao. Piljio je u njega kroz stakla velike dioptrije.Tutnuo mu je u ruku sto evra i on se zaplaka i zamače iza ugla. Na televiziji su se davali stari američki filmovi. Elegantni mladi ljudi su na svim kanalima pričali o politici prekrštenih nogu.

Hodnici njegove rodne kuce bazdili su na kiseo kupus iz podruma i zapršku koja je kuljala iza svih vrata stanova. Nije mogao da spava jer se tavanica tresla od rada neke poludele mašine za pranje veša. "Kod nas je zabranjeno da se pere posle deset!", kazao je majci, a ona mu odgovori da je kod njih dozvoljeno prati posle ponoći jer je tad struja jeftinija. Školski drugovi su mu oćelavili i ugojili se. Po kafanama se razmileli prosjaci koje kelneri izbacuju napolje. Gde god se zaustavi auto, na njega skače čopor Cigančadi da pere stakla. Prava napast. U kafanama svi viču; iskočile im žile na vratovima. Muzika preglasna, ne može da se razgovara. Uz to, svi ga teraju da jede, kao da je iz gladi utekao. Za nedelju dana dobio dve i po kile. Moraće to dobro da istrči kad se vrati kući. Kući? Zar ovaj grad nije njegova kuća? Očigledno više nije. A ona tamo na Zapadu? Ona sa travnjakom na koji niko ništa ne baca, ona sa decom koja nisu naučila srpski i sa strogom besprekornom ženom koja ga neprestano hvata u balkanskim greškama? Sve ono za čim je godinu dana čeznuo, sada mu odjedanput smeta. A najviše mu smeta što mu sve to smeta! Ko je on i odakle je, da se buni konobaru što nema leda za piće i što sve kasni, čak i godišnja doba? Pa nije njegov deda pravio onaj raj na Zapadu nego nemački i švajcarski! A, njegov jadan i ovo kakvo je jedva nekako skrpačio Eto na šta misli naš čovek dok se vraća kući na Zapad.

Oblaci su nekako drugačiji nego kod nas, a u njemu ni traga uzbuđenja kao kad je sletao u Beograd. Na aerodromu tiho, kao da su svi pomalo mrtvi. Niti ko pije, niti puši, niti se dovikuje, niti vas iko pretresa na carini i pita šta imate da prijavite. Nigde carinika, niti policajca. A naš čovek dobro zna Zapad; ima ih više nego kod nas, samo su nevidljivi. Ovde je svaki kućepazitelj policajac i svaka dokona baba na prozoru. Svaki komšija i svaki đubretar... Jedanput, tek što je došao u taj mali grad na Zapadu, strpao kesu punu đubreta u auto i bacio je u neku šumu na pustom mestu. Nije prošlo ni nedelju dana, a na vratima se pojavio policajac. Vi ste bacili đubre u šumi, kazao je. Kako je utvrdio? Prekopali kesu i pronašli kovertu sa njegovom adresom. Platio najvišu kaznu. Uveli ga u red. Gde su oni naši kontejneri gde svako baca šta hoće, najviše pored njih! I zna dobro naš čovek dok se vraća kući; neće proći ni mesec dana, ponovo ce poželeti rodni zadah kiselog kupusa iz podruma i oblake sa roštilja, preglasnu muziku i upadanje u stan bez predhodne najave... Dojadiće mu ovaj raj i ova sređenost, gde se ponekad covek mora da uštine za ruku da bi se uverio nije li već pomalo mrtav. Tako mu je izgleda, suđeno, da zivi između ta dva sveta, između, uvek između..."

- Malo je preterao... ali... ima tu jako puno istine, reče gospodin Stojanović.

- A meni se opet čini da sam sve to ja u glavi smislio a Kapor se nekako na kvarno ušetao među vijuge, ukrao emociju i ispisao ove divne redove... odgovorih uzdišući. Ko zna, zna... ne mogu da se ljutim!

Nastaviće se

Volim biblioteku. Nekako se uvek nanovo obradujem tom prepoznatljivom mirisu starih knjiga. Dragi su mi dokoni posetioci i nehajno razgolićene službenice koje se uprkos klima uređaju nervozno hlade najnovijim Literarnim almanahom u izdanju arizonske književne zadruge. Promaja  nestašno leluja svilenu bluzu moje bibliotekarke a boga mi i ono ispod nje... Učtivo klimnem glavom, progutam knedlu a onda žurnim korakom pohitam prema mojoj maloj, nedavno otkrivenoj književnoj oazi. U sred Arizone pa još u Americi... sa polica me uobraženo posmatra šampionska ekipa u sastavu: Andrić, Pavić, Ćosić, Pekić, Krleža, Kiš, Kapor, Crnjanski, Kovačević, Selimović, Nušić.

Stotinak naslova ispod velike table s natpisom "Jugoslovenska književnost". Izgleda mi da one oznojene & napupele službenice ovde baš dugo nisu navraćale. Nežno milujem knjige osećajući pritom neko čudno uzbuđenje... i poštovanje!

- Koliko se ja u ratove i svekoliku ljudsku glupost razumem, jugoslovenska književnost već odavno ne postoji zar ne? obrati mi se nepoznati muškarac na engleskom, samo se pitam čiji su to sada pisci? Za koju li književnu reprezentaciju danas igraju?

Osmotrim ga pažljivo, stariji gospodin sedamdesetih godina... duga, seda kosa... uredno začešljana... laneno odelo... prilično je elegantan za jednog Amera. Pošto sam žurio da odaberem neke posve drugačije umetničke sadržaje, zbunjeno slegnem ramenima a sve u želji da izbegnem neku preterano opširnu i visokoumnu diskusiju.

- Izvinite, da možda ne govorite srpski? upita učtivo.

- Razumem vas ja gospodine na svim jezicima i u svekolikim varijantama i  verzijama... ali verujte mi, prilično žurim!

- Znam... idete tamo gde su multimedijalna izdanja... niko više ne čita... knjige se danas gledaju, slušaju...

Iskreno, nisam baš veliki ljubitelj slučajnih, nazovi prijateljstva a posebno kada je reč o totalnim neznancima. Toliko je poznanika, prijatelja, rođaka koje ne stižem da vidim... U tom trenutku međutim, iznenada sam pogledao prema dekici... iz njegovih očiju zračila je iskrena i nepomućena dobrota... a setan pogled odisao je nekom prigušenom tugom.

-  Obično ne prepadam ljude po bibliotekama, rekao je kroz smeh, a nisam ni nastran... mada sam nedavno nabasao na neke pedere... ma tamo levo... u sekciji "Albanska literatura između dva rata"... kako zašto? Pa tu niko ne navraća! Priča se da je jedan beskućnik nedelju dana spavao ispod sabranih dela Ismaila Kadarea... tek onda je neko iz "SF sekcije" osetio neprijatan miris... i tako... umesto vanzemaljca pronađose klošara... Ja sam Aleksandar Stojanovic, predstavio se.

Rodio se u Americi ali evo već decenijama čini sve kako bi održao vezu sa jezikom svojih predaka... pročitao je gotovo sve knjige na srpskom jeziku koje je ovde pronašao. Nekada je bio aktivan u crkvi a onda se izjasnio protiv rata i nasilja u nekadašnjoj SFRJ: "Lako je junačiti se iz Amerike" poručio je svojim sunarodnicima, "ako ste zaista tolike patriote a vi blago meni stavite dolare u džep pa pravac Bosna... tamo će vam dati i pušku i uniformu... ništa ne brinite!" Brže bolje su ga proglasili izdajnikom... od tog vremena ni crkvu ne pohodi. Udovac je poslednjih desteak godina...  dece nikada nije imao... živi sam.

- Došao sam da potražim jednu knjigu, reče, možda mi vi možete pomoći?

Nastaviće se...

Odlucio sam da ovih dana malo stanem na loptu i napravim jednu malenu "stvaralacku pauzu. Posto zaista ne podnosim kada reklame zmirkaju po (neaktivnim) blogovima mislim da ne bi bilo lose da sa mojim blogerima podelim predivan clanak koji je danasnji Guardian posvetio jednom velikom srpskom umetniku.

Do skorog citanja prijatelji!

Garth Cartwright

The Guardian, Friday August 15 2008

The singer Šaban Bajramovi´c, who has died of heart failure aged 72, at his home in Niš, Serbia, was known across the Balkans as "king of the Gypsies". He is, arguably, the most influential musician from the region since the second world war, his artistry matched only by his gambling, fighting, carousing, and refusal to recognise any rule or regulation. All of which inflamed his legend.

Born in southern Serbia, Šaban had his childhood interrupted by the war, in which Nazi and Croatian fascist Ustashe troops massacred many of Yugoslavia's Gypsies, and Šaban's earliest memories were of fleeing and hiding. His parents' deaths forced him to live on his wits.

Conscripted into the postwar Yugoslav army, the illiterate 18-year-old went awol to search for his girlfriend, and was sentenced to five years. He spent a year on Goli Otok (Barren Island), a prison in the Adriatic. It was in jail, he said later, that he learned to read and write.

Once freed, he sang at weddings and bars around Niš and, in 1964, released his first record, Pelno Me Sam (I Am Imprisoned). The song's protagonist begs his mother to get him out of jail so that he can see his daughter marry. His imagination and lyricism immediately established him as a leader in nove Romske pesme (new Romani song). Across the 1960s and 70s Šaban's status to Balkan Roma would be comparable to that of James Brown's to African-Americans: a musician who gave his community a voice. He would sing in Romani, "hey, another beating from the police," his superb tenor voice conveying the Gypsy experience like no other. He incorporated diverse influences - including jazz and mariachi - into his music and won popularity across Yugoslavia and beyond, singing for President Tito and Indian prime minister Indira Gandhi.

Recognition failed to tame Šaban - a popular tale has him driving a new Mercedes into Niš's mahala (Gypsy ghetto) and taking part in a poker game. The following morning, he leaves having lost car, jewellery and suit. Šaban was banned from Yugoslav television in the 1980s for failing to fulfil bookings. Yet his talent never diminished and, in 1987, he acted in the noted Yugoslav film Guardian Angel, and sang the theme song. Serbian film director Emir Kusturica's Cannes-award-winning films Time of the Gypsies (1988) and Underground (1995) found soundtrack composer Goran Bregovic using Šaban compositions, and he sang the theme song to Kusturica's Black Cat, White Cat (1997). He also acted in the Macedonian film Gipsy Magic (1997).

During the civil war, Šaban disappeared; rumours suggested he had died in poverty, but he was in Niš, breeding pigeons, releasing home recordings and avoiding the Miloševic regime. Bosnian producer Dragi Sestic tracked him down in 2000 and convinced him to record an album, A Gypsy Legend, released on the Dutch label World Connection, that won international acclaim. In 2001, I interviewed him in Amsterdam. The ensuing European tour was cancelled after Šaban began missing dates, preferring to sing in German Yugoslav restaurants for tips than at concert halls.

In 2003, I travelled to Ništo interview him again, for my book Princes Amongst Men: Journeys With Gypsy Musicians. Where in Amsterdam he had been restless, at home he was engaging, boasting of releasing 20 albums and writing 760 songs, and claiming he had perfect pitch as a child. "Life inspires me to write songs," Šaban explained, "my inspiration is life because I am a great consumer of life!" While Šaban's face bore knife scars from his wild days, he exuded a warm nature.

Šaban's popularity survived the disintegration of Yugoslavia and he enjoyed a 2005 Balkan-wide hit as guest singer with the Croatian band Cubismo. A Serbian documentary, titled Šaban, chronicled his final years. Its soundtrack, again produced by Dragi Sestic, has just been released in Britain. His sole British performance, in May 2006 at London's Mean Fiddler, enabled German producer Henry Ernst to record Šaban as part of his Gypsy Queens and Kings project. I will never forget watching him, seated on the bed of a tiny London hotel room, wreathed in cigarette smoke coughing, but singing beautifully.

He is survived by his wife Mica, four daughters and many grandchildren.

* Šaban Bajramović, singer-songwriter, born April 16 1936; died June 8 2008 *

Za sam kraj ove kratke priče o našem (još kraćem) letovanju, evo malo i dosadnih statističkih podataka o San Dijegu.

Pronašli su ga Portugalci neposredno po otkrivanju Amerike 1499. Pre toga na ovim prostorima živelo je indijansko pleme Kumeyaay.

Klima je prelepa... mediteranska. Prosečna temperatura - 22 stepena Celzijusa u julu i 14 u januaru. Što bi rekao namćor poput mene - raj na zemlji!

U San Dijegu živi oko milion i po ljudi. Po broju stanovnika drugi je grad u Kaliforniji i osmi u SAD.

Cena nekretnina u San Dijegu... veoma je visoka za američke uslove. Dvosoban stan (80-tak kvadrata) u širem centru grada košta u rasponu od 300 hiljada do pola miliona dolara. Znam, znam... nije to ništa u odnosu na Dedinje ali tamo važi ono: "jebi ga, može se, ima se!" :)))

Gradovi pobratimi: Jalalabad, Afghanistan; Perth, Australia; Campinas, Brazil; Yantai, China; Tema, Ghana; Yokohama, Japan;León, Mexico; Tijuana, Mexico; Cavite City, Philippines; Warsaw, Poland; Vladivostok, Russia; Alcalá de Henares, Spain; Jeonju, South Korea; Taichung City, Taiwan; Edinburgh, United Kingdom. Da mi je znati šta čeka Kragujevac?

I kada sam čvrsto odlučio da starost dočekam u ovom divnom gradu, naiđem na podatatke da je San Dijego domaćin jednoj od najvećih američkih vojnih baza, da zbog klime svi beskućnici širom SAD kao u Meku hrle baš u San Dijego...

OK, posle ozbiljnog razmišljanja rešio sam da zažmurim pred ovim neprijatnim činjenicama... na kraju ovo je ipak jedini grad u kome vlada večno proleće. Ne da mi đavo mira, nastavljam krstarenje internetom a tamo me je iza ćoška, sačekala sledeća informacija: prema takozvanom "gay index-u" (gay populacija u odnosu na ukupan broj stanovnika) San Dijego zauzima drugo mesto u SAD odmah iza San Franciska... nešto razmišljam ma nije tako loše ni u Arizoni.

Deda mi je jednom ispripovedao da su pre rata na more išli samo teški bogataši, doktori, retki intelektualci i pederi u ilegali. Posle "oslobođenja" (ne ulazimo ko je koga i od koga oslobodio) svi su naravno postali jednaki... Valjalo je zemlju graditi i obnavljati.. Odlazak na letovanje smatrao se činom izdaje ili barem kolaboracije sa domaćim i stranim neprijateljem (svih boja & dezena)... Na more su onako pravoverno i čoporativno odlazili samo Titovi brigadiri koji su pošamljavali gore i zagađivali more! Početkom sedamdesetih, generacija naših roditelja probila je led. Otpočela je praksa sindikalnih lečenja, letovanja i zimovanja. U banji se obično ostajalo tri nedelje, na moru dve a na planini samo nedelju dana.

Ne spadam u one koji preterano luduju za tajnama morskih dubina. Kao mali, na plaži bih pravio kule od peska i strpljivo čekao čikicu koji je vazda šetao onog magarca za slikanje. Nešto kasnije i iz posve drugačijih razloga, pažnju su mi privlačile tete u tesnim kupaćim kostimima... Čim sam se malo osamostalio, na plažu više nisam ni odlazio... Bančili smo po kafanama, jurili ženskice a po neku boga mi i stizali... Ni u vreme kada su svi ludovali za onim Francuzom, šarmantnog imena - Jacques Yves Cousteau, čak ni tada se nisam nešto preterano oduševljavao ajkulama, kitovima , sipama, morskim zvezdama i raznim krabama... Ako već može da se bira, draža mi je vatrena od morske vode a od riba... najviše sam voleo one sa velikim grudima ali bez krljušti!

Vreme leti, i zimi i leti... čovek se menja i mimo svoje volje. U San Dijegu, na opšte iznenađenje okoline, uživao sam tokom boravka u zabavnom parku Sea World. Ne kažem da sam ostario ali Sea World i ja smo da izvinete... vršnjaci. Kamerom sam sve uredno zabeležio pa nešto razmišljam... red bi bio da deo ove prelepe atmosfere podelim sa mojim blogerima. Pa evo... uživajmo zajedno!

Za sam kraj, evo kako izgleda i glavna atrakcija u Sea Worldu: Shamu Show - "Belive"